Те камене главе на подунавској тераси, прогледале пре осам хиљада година, далеко су осам светлосних корака. Та даљина није ни испред ни иза нас, али удаљеност је чудна, дубока. Велики је раскорак између телесне близине наше према том откопаном камењу, и несамерљиве удаљености њиховог смисла. Та удаљеност, виђена изблиза, изазива посебну емоцију, надражује подсвест и говор, човек осети да постоји нека Археолошка Муза која га упућује ка неким новим распонима општења. Она дошаптава да је, и поред све непрозирности далеких култура, могуће њиховим облицима прићи изнутра: замишљањем, говором.
Привлачи машту та мала и некад дуговечна заједница, која је своју културу сложила и склопила на малом простору да може готово на длан да нам стане. Њени камени ликови, клесани вероватно дуго, као што су катедрале, касније зидане, пали су усред нас како нови и претежни тег у распоред културних дејстава на Балкану. Затворена, омеђена, мислена заједница, као да је била нека зачета балканска Атлантида: сјајан почетак једног културног порекла и протицања. Култура Лепенског Вира као да је била једна пракултура и висока култура у исти мах. Она се морала претакати у све што се касније проливало по клисурама на дну бившег Панонског мора.
Људи Лепенског Вира, како их је описао Д. Срејовић, били су предодређени за један историјски експеримент: да сами, без већих утицаја споља, обаве читав циклус културног развоја и пропадања. Раздобља тог успона и пада личила су на оне културне циклусе које познајемо из каснијих времена. Изгледа да култура неумитно пролази и да том проласку не одолевају ни најчвршће организоване и уравнотежене заједнице. Изгледа да испод културног циклуса постоји и један психолошки и физиолошки циклус, који води прво успону, затим исцрпљењу. Постоје времена кад људски организам једну културну формулу хоће и прима, и друга, кад је одбија и замењује. Пристаје да је замени за нешто ниже, или да почне од почетка, од других претпоставки.
У нама се нешто одзива на облике створене некад, и Муза Археологије нас уверава да се слутњом може доконати положај и смисао древних предмета, ако настојимо да дођемо унутра у њих, да из њих видимо њихове могуће односе. Она подстиче оно што иначе хоћемо да верујемо: да време није непробојно. На велику даљину, општење преко уметничког дела лакше је него преко знака. Наслућује се поновљивост људског искуства, иако се никад исти облик ни живота ни стварања, не враћа, не понавља. Камене главе Лепенског Вира нису нешто што бисмо ми данас могли направити. Али можемо да им упутимо, из своје унутрашњости, неко зрачење. Распознајемо људску битност у једноставнијим односима. И обратно: непоновљивост једне древне културе зрачи у правцу нас и додаје нам нешто што никада сами не бисмо достигли. Додаје нашој свести један камени одзвон који досада нисмо познавали; свест се од тога шири, — распознајемо у њој дибљи дух и дисање.
Миодраг Павловић, Лепенски Вир, изнутра
