Одевање кроз историју није било статична категорија. Током векова различити климатски, географски, друштвени и културно-историјски утицаји одразили су се на формирање одеће једног народа. Стога она носи елементе минулих епоха у којима су се смењивали разни културни слојеви, урастајући једни у друге. Улога одевања кроз историју веома је битна јер она представља један од главних симбола националног и етничког идентитета. Нарочиту улогу ту игра традиционална одећа која се назива народном ношњом.
Сматра се да се народна ношња (национальный костюм) у Русији формирала у дванаестом веку. Носили су је и сељаци, и бољари, па и цареви све до осамнаестог века, када, по наредби Петра I, долази до промена у одевању увођењем елемената европске моде. Том наредбом било је забрањено и производити и продавати одећу прављену у стилу руске народне ношње, а постојале су и казне за све оне који уђу у град у таквој одећи. Само је сељацима и свештеним лицима и даље било дозвољено да носе руску одећу, тако да се од тада руски национални костим чува у свом основном облику само код сеоског живља.
Народна ношња у Русији увек се разликовала у зависности од региона и делила се на свакодневну и празничну. Свакодневна одећа била је једноставна и састојала се само од најнеопходнијих елемената, а такође се шила од простијих и јефтинијих материјала него празнична. Поред ових видова одеће, постојала је и обредна одећа која се носила на свадби, сахрани или у цркви.
Основа мушке одеће увек је била кошуља (сорочка или рубаха). Она се шила од лана, памука, али и свиле. Рукави су се сужавали око зглоба, а њихова дужина зависила је од намене кошуље. Оковратника понекад није ни било (већ само округли изрез), а понекад је он постојао и тада се закопчавао на дугме на средини груди или с леве стране (таква се кошуља назива косоворотка). Док је код народа кошуља представљала основну одећу, код племства и аристократије она се носила као доња одећа. Боја кошуље била је најчешће бела. Уз њу се обично носио и појас. Као доњи део одеће мушкарци су носили панталоне (штаны или порты) које су увлачили у чизме или обојке (онучи), уколико су носили опанке (лапти).
Оно што jе карактеристично за одевање код Руса, а не и код Срба, а условљено је климатским условима у којима су се ови народи развијали, јесте велика разноврсност оне одеће која се односи на различите врсте капута, огртача и слично (верхняя одежда). Преко кошуље мушкарци су носили зипун, врсту гуња од грубог сукна, а преко њега и кафтан. Преко кафтана бољари и племство носили су ферязь или охабень, врсте старинских огртача. Лети се преко кафтана носила однорядка, врста кафтана дугих рукава без оковратника. Сeљаци су преко кафтана носили армяк, топли вунени огртач с капуљачом. Осим ових врста огртача, носили су се још и: кожух, терлик, сермга, вотола, корзно, бекеша, опашень, епанча, шуба итд. Што се тиче капа (шапка), оне су такође биле разноврсне (треухи, мурмолки, горлатные шапки), а испод њих су се углавном носиле мале округле поткапе под називом тафья.
Основу женске одеће такође је чинила кошуља (рубаха). Била је дуга и украшена везом или перлама. Жене из виших слојева носиле су такозване горничные кошуље, које су се шиле од свиле, најчешће црвене боје. Имале су веома дуге уске рукаве с прорезима за руке. Уз кошуљу се носио и појас.
Преко беле или црвене кошуље жене су носиле дугачку хаљину под називом летник која је имала дуге рукаве украшене златним везом и перлама и закопчавала се до грла.
Два основна типа женске народне ношње код Руса јесу северни и јужни. Северни се назива још и сарафанный, а јужни понёвный.
Сарафан представља женски одевни предмет у виду хаљине без рукава. Разликовали су се по материјалу и кроју. Састојали су се од много елемената, те су често били веома тешки. Најчешће су били тамне боје.
Понёва представља доњи део женске одеће која се односи на вунену сукњу која се правила из неколико парчади материјала. Ову сукњу носиле су углавном удате жене, а постојао је и обред облачења ове сукње који је говорио о томе да је девојка спремна за удају. Понекад су их младе носиле за време свадбеног обреда.
И код жена постоји неколико врсти огртача. Носио се опашень, огртач дугих широких рукава, украшен по рубовима златним везом. Преко њега носиле су се душегрея (телогрея) или шуба. Жене из свих слојева друштва носилие су душегрею (телогрею), кратак топао женски капут, али се код простог народа она сматрала празничном, свечаном одећом. Богатије жене волеле су да носе крзнене капуте (шубу).
Удате жене морале су да покривају главу, те су код куће носиле волосники или повойники, врсте платнених капица које су сакривале косу. Преко тога носиле су мараму (платок). Када су излазиле из куће, стављале су на главу богату украшену кику (кичку) или кокошник, који представља један од основних симбола руске народне ношње. Девојке су често носиле на глави и венце с којих су се спуштале широке траке.
Што се тиче обуће, треба споменути лапти (једна врста плетених опанака), башмаки (мушка обућа од коже), чёботы (врста плитких чизама), ичиги (лака обућа форме чизама), валенки (топле чизме од ваљане овчије вуне), онучи (врста грејача, односно обојака којима су се обмотавале ноге до колена при обувању опанака) и поршни (још једна врста опанака, али од коже). У граду су се носиле чизме (сапоги), а касније и плиће ципеле (туфли).
О одевању код Срба у средњем веку сведоче многи сачувани писани и сликани документи. Одевање је било једноставно, а одевни предмети били су најчешће израђени од вуне, конопље, лана и животињског крзна, док је властела носила свилу, сомот и тафт који су били увожени из Грчке, Италије и Фландрије преко Дубровника. Одећа се делила на сељачку, грађанску и на племићки костим.
Мушка сељачка ношња састојала се од кошуље и чакшира до колена, у почетку уских, а касније ширих. Кошуља је овално сечена око врата и потпасана појасом у струку. Преко тога су се носили огртачи израђени углавном од крзна домаћих животиња. У употреби су били и кабанице и плаштови плаве или зелене боје, као и гуњеви (капути од животињског крзна, углавном овчијег). На главама су се носиле шубаре, шешири и разне плитке капе, а на ногама нека врста грубих опанака. Женска сељачка ношња се састојала од кошуље и хаљине израђене од грубог платна. Неудате девојке носиле су пуштену косу, док су удате жене повезивале косу марамом (убрадачом).
Мушко грађанско одело било је под источњачким утицајем. Преко беле кошуље без оковратника носио се кафтан – тамни хаљетак који се копчао спреда ситном дугмади. Широки појас се спреда везивао у крупан чвор, а преко свега је ношен дугачак, широк капут са рукавима просеченим испод пазуха који су висили скоро до земље. На глави су се носиле капе. Жене које су носиле грађанску ношњу облачиле су се у богато набране хаљине дугих рукава које су биле стегнуте у струку, а главу су углавном покривале различитим веловима.
Мушки племићки костим се састојао од дугог одела до земље, богатог орнаментима и украсима од злата и драгог камења. Касније се одело скраћује до чланака. На ногама се носе ципеле или чизме. Племкиње су носиле дуге и затворене тунике узаних рукава који су се завршавали у шпиц, као и огртаче без рукава или с просеченим висећим рукавима.
За време турске окупације, живот у Србији се одвијао по правилима Османског царства. Тај се утицај примећивао у свим сферама живота, па се одражавао и на начин облачења. Турске власти, у жељи да њихова култура постане општеприхваћени модел у целој Империји, никада нису имале ништа против да поданици преузимају њихове културне обрасце, укључујући и стил одевања. У оквиру тог стила одевања, ипак, морале су постојати разлике између припадника исламске вере и других религија, и то тако да одело ових других увек буде скромније и мање упадљиво. Биле су забрањене јарке боје, скупоцене тканине и слично.
После ослобођења од Турака, у Србији се осетио снажан утицај европске културе које се одразио и на промену облачења. Међутим, процес ослобађања од оријенталних утицаја и прихватање европске моде био је постепен – чак је дошло и до симбиозе та два начина облачења које се испољило кроз такозвану српску грађанску ношњу, која је постала типичан образац одевања жена у српским градовима.
Ову ношњу чинили су фистан (дуга хаљина са срцоликим изрезом око врата), либаде (прслук с дугим и широким рукавима), фес (капа од чоје) или тепелук (мала женска капа), који представљају оријенталне елементе, као и бајадер (широки појас), накит и модни детаљи попут сунцобрана, лепеза и рукавица, који представљају европске елементе.
Мушка одећа је све до 80-их година 19. века остала оријентална и подразумевала је ношење кошуље, антерије (везеног прслука с рукавима до чланака), свиленог појаса, гуња, чакшира, вунених чарапа, феса и јеменија (врсте плитке обуће). Касније се изглед људи у градовима драстично мења – појављује се кратак жакет, кошуље с уздигнутим крагнама и прслук, као и цилиндар или мекани шешир. У моду улазе и високе потпетице. Жене носе кринолине, сукње и блузе, велике шешире итд.
Ипак, људи из нижих друштвених слојева остали су верни ношењу народних ношњи, које су укључивале одевне предмете од вуне и сукна (сукње, прегаче, појасеве, кабанице, обојке, чарапе), платна (кошуље, подсукње, гаће), коже и крзна (кожухе, прслуке, бунде, шубаре, опанке, папуче, ципеле, чизме) и од куповних материјала (мараме за огртање и мараме за главу).
Како у „Појмовнику српске културе“ на сајту Етнографског института САНУ пише Д. Радојичић, српске народне ношње разликујемо као динарске, панонске, централнобалканске и шопске.
Динарски тип женске ношње одликује црвена сукнена капа, дугачка кошуља, прегача (врста кецеље), сукнени зубун (хаљина без рукава) и сукнена бела хаљина, док мушки начин одевања карактерише сукнена капа, кошуља, чакшире са ширим туром и ногавицама до средине листа, вунени појас и црвена сукнена кабаница.
Карактеристичне одлике панонске женске ношње су конђа с убрадачом, две дугачке прегаче и дугачке кошуље. За мушку ношњу карактеристична је купаста шубара, рубина (заједнички назив за кошуљу и гаће), сукнени кожни хаљеци, као и елементи грађанске ношње (јелек, антерија, гуњ, чакшире).
Мушку централнобалканску ношњу карактеришу бели сукнени хаљеци украшени црним вуненим гајтанима, поред узаних сукнених чакшира. Преко кошуље ношени су краћи и ужи хаљеци од белог сукна. Жене су носиле сукње и кошуље, а преко њих прегаче и појас, као и кратак јелек, бели зубун и беле сукнене хаљине с рукавима.
Женску шопску ношњу чине платнена дугачка кошуља, појас, као и сукнени хаљеци дугих рукава и кожух без рукава. На глави је ношена марама забратка. Мушку ношњу одликује кошуља уз чакшире, бела сукнена хаљина, дужи јелек без рукава и јагнећа шубара.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
