Постоје вечери које не личе ни на шта свакодневно — вечери у којима уметност, онако тихо и ненаметљиво, подигне главу и каже: „Још ме има. Још сам ту.“
Таква је била синоћња промоција књиге „Ручни пртљаг“ Гордане Влајић у кафе-књижари „Гласник“, вечери у којој се чинило да време спорије тече, а да речи одзвањају даље него обично, као да се пењу према неком невидљивом небу.
У савременом свету, где се књижевна промоција често претвара у забавни декор, ово вече је заблистало као ретко повлашћени тренутак праве културе — оне која не мора да се намеће, већ постоји по природи своје светлости.
Ауторка Влајић са својим богатим књиж. опусом, уредница „Службеног гласника“ Сања М. Недељковић, и префињени круг гостију — књиж. Димитрије Буквић, маестро на гитари – Оскар Ереш, чудесне глумице Весна Тривалић и Маша Дакић, (ауторкина ћерка) као и маестрални тенор – млади Виктор Влајић (ауторкин син) — уткали су у простор један суптилан сјај, један склад који се никаквом режијом не може изрежирати.
То је она ретка хармонија која настаје само када се уметност слави изнутра, срцем, а не сценографијом.
Публика, ненаметљива и пажљива, била је део те тихе свечаности. Међу њима и ја — захвална што сам присуствовала догађају који ме је подсетио зашто књижевност живи упркос свему: јер постоји дубоко у нама, у оном месту где се реч додирује са духом.
Све је то деловало као нека лепо диригована космичка симфонија:
ауторка која већ у двадесет књига ствара свој свет истине и фантазмагорије,
сјајни гласови глумица које сваку исписану реч оживљавају,
музички трептај гитаре и маестрални тенор који својим гласом милује све присутне.
И на крају била је то отмена публика која је помно слушала све, док се читавим бићем напајала лепоте.
Све се било претворило у невидљиву нит духа заједништва – писца и публике.
Дакле, синоћ, култура и уметност нису биле декор — биле су живо биће у загрљају. (Баш попут неке магије.)
И док сам посматрала како речи одзвањају простором, помислила сам да можда постоји онај тихи космички ред о којем често (у својим делима) говорим — ред који уме (као у некој чаролији) да споји људе, књиге, тренутке и осећања у једну линију светлости.
Вече је деловало као поклон универзума онима који још верују у снагу писане речи.
Управо зато исписах осврт:
да остане траг да се и у овом времену, међу брзином и буком, када се истискују праве вредности из живота, ипак, догодила једна истинска, отмена књижевна свечаност у срцу Београда.
На радост нас посленика културе, ово вече је потврдило да права уметност не умире. Још једна потврда да космос, изгледа, понекад награди уметнике који не одустају од љубави, доброте и части .
P.S. Имала сам част да Г. Влајић напише предговор за мој роман „Робиње ћутања“.
