Корени поетике код нас – Старо српско песништво – Зачетак књижевности

С првим годинама XIII века, од времена Савиног књижевног и песничког рада у манастиру Студеница, српско песништво узима све веће замахе.

Заслугом свога великог просветитеља Константина Солуњанина (који се пред смрт замонашио и добио име Ћирил), Словени су ускоро после писмености (започела 863. године, али претходни радови на њој потичу свакако још много раније, већ у доба кад је Константин на малоазијском Олимпу, код данашње Брусе, с „књигама беседио“) добили и књижевност.

То се десило са Константиновим стиховима Слушајте, словенски народе сав и По туђим земљама у градовима ходећи, који су без сумње из времена одмах после 863. године (само из научне обазривости крајњи рок њиховог постанка има се одредити 866. односно 869. године, што у првом случају означава време Константиновог одласка из Велике Моравске, а у другом смрт Константинову).

Кад су Срби 873. године примили хришћанство под кнезом Мутимиром (звао се заправо Мунтимир, јер су још тада у српском језику постојали носни самогласници, и кад су, по препоруци папе Јована ВИИИ, добили ученике Константиновог брата Методија – из прве словенске архиепископије, сремско-панонске, из Паноније кнеза Коцеља, постали су судеоници драгоценог словенског културног наслеђа, не само у смислу словенске писмености (неопходних богослужбених књига) већ и у смислу словенске књижевности. С правом се може претпостављати да су том приликом добили и Константинове стихове. Што се тиче стихова Слушајте, словенски народе сав, треба напоменути да је најстарији рукопис у коме су они сачувани српски, да је из XИИИ века и да се чува у Хиландару на Св. Гори.

Уосталом, свега имамо четири рукописа с тим стиховима, и од њих су три српска (сем поменутог хиландарског, још два из XИВ века), а један је руски (из XВИ века). Међу богослужбеним књигама, првим које су Срби добили, био је на сваки начин и Цветни триод с Касијином песмом Јао мени, јер ми је ноћ. Тако је старо српско преводно песништво започело и с том византијском песникињом, за коју је велики византолог Карл Крумбахер рекао да је једина значајна песникиња у византијској књижевности.

На почетку нашег оригиналног песничког стварања налазе се Дела блаженога Владимира, наша “цхансон де гестес”, постала вероватно у Дукљи крајем XИ века, под утицајем крсташа из јужне Француске, који су 1096/97. године пролазили кроз наше приморске земље и кроз Скадар, престоницу дукљанског краља Бодина. На велику штету за српску књижевност оригинални текст, српски без сумње, није сачуван или још није нађен, па ми данас имамо само превод на латински с краја XИИ века.

С првим годинама XIII века, од времена Савиног књижевног и песничког рада у манастиру Студеница, српско песништво узима све веће замахе. Одмах после Саве долази временски његов брат Стефан, Првовенчани краљ, световњак који је истина сав у верским идејама, али у жељи да их искористи за своје политичке циљеве. Затим се нижу песници, које или знамо по имену, или их на неки начин можемо да назовемо (по месту рада или из кога су века).

Почевши од Теодосија песници своје име често стављају у акростихе. Колико је био снажан у прози, Теодосије се није толико одликовао као песник. А написао је много стихова. У Канонима Симеону Немањи и Сави показао је посебну вештину. За сваки црквени глас постоји по један његов канон, читава збирка песама састављена по одређеним прописима. Само канон првога гласа што је без акростиха, а осталих седам канона га имају (то је у ствари један стих од осам слогова који повезује строфе канона). Кад се ти акростиси поређају један за другим, добија се још једна песма у славу Симеона Немање и Саве (овде под насловом: Да опевам разумно и с љубављу). За четврти глас Теодосије је саставио још један канон, који је без акростиха.

bastabalkana