Ову песму је 1869. године написала Кетлин О ‘ Мара, ирска песникиња и књижевница.
Прештампана је током пандемије шпанског грипа 1919.
У време пандемије
И људи су остајали код куће.
И читали су књиге,
и слушали,
и одмарали,
и вежбали,
и стварали су уметност,
и играли игре,
и научили нове начине постојања,
и били су мирни.
И слушали су дубље.
Неки су медитирали,
неки су се молили,
неки су плесали.
Неки су се срели са својим сенкама.
И људи су почели другачије да размишљају.
И народ је оздравио.
И, у недостатку људи
који су живели у незнању,
опасно,
непромишљено,
и без срца,
земља је почела да се исцељује.
А када је опасност прошла,
и када су се људи поново удружили,
жалили су своје губитке,
и доносилили су нове изборе,
и сањали нове визије,
и створили нове начине живљења,
и излечили су земљу у потпуности,
као што су они били излечени.
Original na engleskom:
And the people stayed home.
And they read books,
and listened,
and rested,
and exercised,
and made art,
and played games,
and learned new ways of being,
and were still.
And they listened more deeply.
Some meditated,
some prayed,
some danced.
Some met their shadows.
And the people began to think differently.
And the people healed.
And, in the absence of people
living in ignorant,
dangerous,
mindless,
and heartless ways,
the earth began to heal.
And when the danger passed,
and the people joined together again,
they grieved their losses,
and made new choices,
and dreamed new images,
and created new ways to live,
and they healed the earth fully,
as they had been healed
