Налазећи се у јеку предизборне кампање изнова долази до изражаја политичка острашћеност као једна врста духовне девијације која је посебно својствена савременом српском човеку. Наиме, под политичком острашћеношћу овде не подразумевам толико страначке афинитете наших људи већ пре свега једно уско, неприродно и безбожно ослањање на искључиво људске снаге, посматрање политичких странака, њихових вођа и људи који су на власти или оних који су у могоћности да ту власт задобију, као неприкосновених и искључивих носилаца судбине овог народа.
Како је до тога дошло?
Корени таквог стања духа, погледа на свет и на различита друштвено-политичка питања су дубоки и сежу чак до друге половине 19. века када је започео процес секуларизације и атеизације свести српске интелектуалне елите. Наши учени људи, студирајући махом у западној Европи која је већ тада била увелико обезбожена, враћали су се у Србију покушавајући да српску културу и државност уреде на хуманистичким и материјалистичким основама у којима није било места за Бога и Његову Свету Цркву. Но, то су били само почеци нашег скретања са заветног пута који нам је пропутио наш духовни и национални родитељ Свети Сава Немањић.
Ипак, кључни допринос нашем духовном, националном и државно-правном посрнућу дала је епоха вишедеценијског духовног, идеолошког и политичког ропства српског народа под тоталитарним комунистичким режимом изразито антирелигиозног па самим тим и антихришћанског карактера. У овом кобном историјском периоду хришћански православни дух српског народа био је жестоко гушен и потискиван.
По мом скромном мишљењу, главна полуга безбожног тоталитарног режима у борби против слободарског духа и правне свести нашег народа била је просвета. Комунисти су убрзо након доласка на власт већ 1947. године укинули верску наставу у државним школама. Тиме су нанели несагледиво опасан удар традиционалном српском погледу на свет и живот који је до тада у великој мери био прожет православним светосавским духом. Нове младе генерације биле су одсечене од заветног предања, ускраћене за оно што је њиховим прецима увек било најважније, за веру у Бога као темељ свеукупног људског постојања и деловања.
Стварајући секуларни култ партијског и државног вође као својеврсног „месије“ и „спаситеља“ од свих могућих унутрашњих и спољашњих непријатеља и друштвених проблема, људи су навикавани да све своје наде полажу у слабог и грешног човека а нимало у Онога који је једини Свемоћан и властан да човеку помогне у свакој животној ситуацији, у Бога Живога.
Господ нас у Светом Писму учи: „Проклет је човек који се узда у човека и своје наде полаже у људску мишицу, а срце му се одвраћа од Господа“. (Јерем. 17, 5)
Последица одвојености савременог српског човека од Бога и Мајке Цркве јесте стално вртење у зачараном кругу лажних нада и погрешних очекивања да се слабим људским снагама може постићи некаква непроменљива земаљска срећа и благостање. Једини лек против такве врсте духовне самообмане налази се у вери у васкрслог Христа као противтежи свим утопијским очекивањима стварања рајског живота на Земљи.
У том процесу духовног, и шире посматрано, политичког излечења нашег народа велику улогу игра православна веронаука у српским школама. Ако узмемо као чињеницу да је личност човека као појединца носилац друштвеног и политичког деловања онда ћемо разумети колики је значај духовно-моралног васпитања наше деце и омладине. Будемо ли у стању да васпитавамо наша млада поколења у православном духу и уводимо их у литургијски живот наше Цркве, створићемо чврст темељ нашег националног и државног постојања. Пре свега, ојачаћемо традиционалну породицу као темељну људску заједницу у којој се човек учи свим добрим и племенитим вредностима, заједницу на којој су хиљадама година почивале и сада почивају све светске цивилизације. Национални понос биће утемељен на здравим јеванђелским основама љубави према свом народу и поштовања свих других народа са којима делимо животни простор.
Неки плодови унутрашње катихетске мисије наше Цркве су већ увелико видљиви. Веронаука је заиста допринела јачању вере и побожности код наше деце, усвајању и примени хришћанског морала у свакодневном животу. Нека нас ти добри и светли примери охрабре на путу духовне, националне и државотворне обнове.
