Можда најинтригантнији одломак у свим списима Светог апостола Павла је његов опис унутрашње борбе у Римљанима 7.
„Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени.“
(Римљанима 7:18-20)
Ово је само исечак из пасуса који се често чини мучним за читање.
Описује невероватну фрустрацију када радите нешто што заправо нисте желели да урадите.
Али, ако нисте хтели то да урадите – зашто сте то урадили?
То јасно говори да се у нама дешава више од обичне воље. Ово је одломак који, за мене, подрива тврдње о неспутаној слободи воље или уздизању воље на кључну позицију у нашим животима.
Постоји нешто, сматра Свети Павле, што изгледа стоји између онога што јесам и моје способности да заиста приступим тој стварности.
Свети Павле закључује: „Грех је тај који пребива у мени“.
Можда мислите да знате шта то значи – али значење је далеко од очигледног.
Најгори закључак који треба извући је појам „грешне природе“ (ужасна теолошка грешка). „Природа“ (по дефиницији) је „оно што ствар јесте“. Ако имамо „грешну природу“, онда не само да грешимо – ми смо грех.
Ово је богохулно.
Грех је изван онога што значи бити човек – он је паразит.
Свети Павле не каже: „Ја сам грех“.
Он каже: „Грех је тај који пребива у мени“.
Ако вам треба слика, помислите на ванземаљску ствар (као у филму) која станује у вама.
То смета (у најмању руку) и може бити разорно, али то нисте ви.
Ти ниси грех.
Шта уопште може значити рећи да „грех обитава у мени?“
Прво, приметићу да Свети апостол Павле о томе говори као о „нечему“.
То није правно питање („Оче, да ли је ово грех?“ – што би значило „Да ли сам прекршио правило?“).
Не, ово је нека врста „ствари“, о којој се говори на суштински начин.
То није моја природа или неки збирни начин да говорим о лошим стварима код мене.
Мислим да постоји добар кандидат за размишљање о греху – онај који је многима познат.
Тај кандидат је оно што се у неким модерним дискусијама назива „токсични стид“.
Разликује се од „здравог стида“ и има неке занимљиве особине.
Књига Сирахова каже ово: „Јер постоји срамота која доноси грех; и срамота која је слава и милост“. (Сир. 4:21)
„Срамота која доноси грех“ је синоним за токсични стид.
Има веома опак карактер.
Токсични стид делује као „друго ја“, а да уопште није сопство.
То је нешто као лажна личност и филтер или прозор кроз који видимо свет и односимо се према њему.
Из искуства токсичног стида излазимо са овом врстом мисли (на пример): „Зашто сам то рекао?“ У неким случајевима, иако инцидент или разговор може изгледати неугодно или лоше промишљено, мотивација или контекст који стоји иза тога може изгледати потпуно непрозирно.
Ове радње (по мом искуству) немају карактер „вољних“.
Као да гледамо како неко други говори уместо нас (при томе под претпоставком да говорим ја што само продубљује стид – „Како ми се то десило?”).
„Друго ја” токсичног стида може, у личностима окованим стидом, постати готово подразумевана позиција, „прозор” кроз који се посматра свет.
То може бити прозор анксиозности, безвредности, неспретности или перфекционизма (много је дужа листа, такође).
То може бити толико познато „друго ја“ да смо почели да га замишљамо као стварни израз онога што јесмо.
То, међутим, није оно „ко смо ми“.
Много је ближе томе да буде „грех који пребива у мени“.
У најмању руку, то је ерзац личност (вештачка замена, имитација) која се понаша као да смо ми.
Удаљавамо се од њених поступака осећајући се нечистим, згађеним, посрамљеним, фрустрираним или једноставно збуњеним.
Друго ја токсичног стида оставља истинском сопству осећај изолације и отуђења.
Заиста, право Ја може да живи у скривеном стању, осећајући се отуђеним од света у сваком тренутку, неспособно да се ослободи лажног, другог-Ја.
Наша неспособност да будемо у заједници са светом оставља нас у осећању ван заједнице са самим собом.
Лако је у таквим ситуацијама почети сумњати да уопште постоји истинско Ја, замислити да је лажно Ја створено од стида све што постоји.
Адам и Ева су били голи и посрамљени и осећали су се као странци у својим телима.
Листови смокве нису правили разлику.
Грех није правни проблем.
У питању је губитак заједнице, причешћа Богом.
Ништа није усамљеније на овом и оном свету.
Када помислим на ову егзистенцијалну невољу, мој ум се окреће ка Христовом силаску у Ад.
Ми смо „заробљени“ унутар граница токсичног стида и откривамо да не можемо једноставно или лако изаћи.
Треба нам спасилац.
На емоционалном нивоу, постоји потреба да се идентификује и разбије тајност и скривеност самог стида (а то може бити спор процес).
То захтева сигурност и пуно, пуно љубави.
На неком нивоу, у зависности од природе токсичних рана, можемо се наћи у ситуацији изузетно рањиве „деце“.
Велики део личности које се развија у адолесценцији и одраслом добу су конструкти токсичног сопства.
Истина о томе ко смо можда је годинама скривана.
Ко жели да буде као мало дете у присуству друге одрасле особе?
Ко жели да буде тако рањив или го?
Којој одраслој особи се такав може веровати ?
Одговор је, наравно – једва коме.
Ипак, што је човеку немогуће, Богу је могуће.
Исаија је прорекао о Месији: „Трску напуклу неће сломити и фитиљ који дими, неће угасити. (Мт. 12:20)
Христова кротост и благост су једино „сигурно место“.
Он улази у усамљеност разних „паклова“ које настањујемо да би нас извео и здробио отровне лажи стида који настоји да нас ућутка.
Чуо сам Његов глас како тихо шапуће да је то тако.
Подвижничко и пастирско служење Цркве с правом је усмерено на ово егзистенцијално ослобођење свих нас.
Добро је да ставимо к срцу да су наши сусрети са другим људима често „кроз искривљено стакло“, односно да се ми сами понашамо кроз изобличења изазвана стидом у нашим животима, као и други што чине.
Мислим да је најређа ствар на свету стварни сусрет истинским сопством (било нашим сопственим или сопством неког другог).
Стекао сам дубоко искуство кроз године слушања исповести, укључујући исповести мале деце (почев од око 7 или 8 година).
Често је у тим раним годинама фрагментација изазвана стидом занемарљива.
Често бих се удаљио од тих исповести потресних до сржи – интензитет гледања и слушања чистоте срца код детета може открити саму таму у мом сопственом.
У исто време, осећао сам дубоку тугу што сам јасно видео како чистоћа у нама бледи током времена и почиње фрагментација.
Ми се не рађамо изопачени.
Свако ко то мисли дубоко се вара.
Верујем да бисмо, ако бисмо се посветили тренуцима јасноће (ма колико кратки они били), тачкама када се тамни вео срама само мало повуче и, у том присуству, прионули уз Христа нашли већу снагу за целину битка.
Пажљиво сте и дивно направљени.
Нека би Бог то открио вама и, по милости Његовој, и свету.
blogs.ancientfaith.com
Превела редакција Чудо
