Јован Јовановић Змај
Свети Сава
Престо га је чек`о – он га није хтео,
он је нешто више духом заволео,
одазв`о се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Он се скромно сиђе с краљевских висина,
цвет жртвова плоду;
он неће да влада, он хоће да служи,
Богу и свом народу.
“ Веру ћу да крепим, православље ширим
кроз ту маглу сиву;
темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,
али цркву живу.“
И та нам је вера спасавала оце
од многих пропасти;
та ће иста вера – о хвала ти, Саво! –
и унуке спасти.
Ал` та вера не сме да буде без вида,
зато Свети Саво још и школе зида.
“ Има л` ока слепа, школа га отвара!
Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!
Оно што нас јача на путу поштења,
оно што нас води ка брегу спасења,
оно што нам муку ублажава љуту,
што нам не да клизнут на стрменом путу.
Оног светлог духа светле благовести,
што нас држе крепко на висини свести;
оно што нас учи да трпит умемо,
оно што нас диже да напредујемо,
што нам даје души, уму, срцу здравље:
то је српска школа, то је православље!“
То је Сава знао и пример нам дао,
срећу нам је хтео, њојзи нас повео,
одазвао се даљном лелеку и вриску,
па је загрлио будућност србинску.
Круну није хтео, није хтео славу,
али круна сама дође му на главу.
Он се хтео сићи свом народу ближе,
он се хтео спустит, – а тиме се диже,
дух нас његов купи сред Божијег храма,
дух је његов звезда над нашим школама.
Савино су тело Турци сагорели
и његов су пеп`о на ветар изнели,
и где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к роду засијала.
Данас цело Српство његов спомен слави:
“ Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!“
Јован Јовановић Змај
Под иконом Светог Саве
Болна лежи добра мајка,
не силази с одра свога,
удовица ј’ деце има,
једно мање од другога.
Друга нема, – деце има
за децу би живот дала,
али ако душу пусти,
шта ће, шта ће деца мала?
Мрак би био, али није:
болесници више главе
кандиоце тихо гори
пред иконом Светог Саве.
Ил’ је зебња, ил’ је страва,
ил’ је слутња, ил’ што више;
Око мајке деца с’ купе,
мајка врло брзо дише.
Поноћ куца, деца бледе,
најстарији и најјачи,
кад отаре сузе своје,
таре сузе својој браћи.
Мајка б’ хтела децу спасти
од зла што се на њих спрема,
хтела би им нешто каз’ти,
али гласа више нема.
Ко би знао мисли њене,
ко би знао њене муке!
Најстарији синак приђе
и ледне јој љуби руке.
Ти пољупци даше снагу
дахом младе душе здраве,
мајка диже руку нагу
ка икони Светог Саве.
„Знаш ли што бих хтела рећи?“
то говори, рука пада;
око стаје, срце стаје,
али јоште има нада.
Има наде у првенца,
да ће знати, да ће хтети –
„Разумем те мајко драга,
и држаћу у памети.
У груд’ма ће мојим живет’
мис’о твоја, твоја жеља,
ја ћу водит’ браћу своју
путем овог светитеља.
Окаљат’ нам образ неће
ни сто људи, ни сто беда,
схватићемо, памтићемо
да смо српске мајке чеда“.
Ове речи замедљаше
горки пехар задњег часа:
на устима болне мајке
благ се осмех заталаса.
Кандиоце затрепета
пред иконом Светог Саве
деца стоје, цвет до цвета –
венац око мртве главе.
Војислав Илић
Свети Сава
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.
Матија Бећковић
ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ
Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Сцети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
— Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.
Драгана Константиновић
СВЕТИ САВА
Био је дете од главе до пете,
звао се кратко – Немањић Растко.
Хтео је да учи, да знање свије,
ал` школе било ниједне није.
Зато је устау у рану зору
и побегао на Свету Гору.
Ту је у осами манастира
учио стазе љубави, мира.
Пост`о је мудра, учена глава,
светитељ српски – Свети Сава.
Милорад Поповић Шапчанин
Светом Сави
Оставио бабов замак
и варљиве дворске сјаје,
отишао с духовници
у незнане туђе краје.
На атонској испосници,
у иночкој црној ризи,
проводио дане дуге
у молитви и подвизи.
Срце ти је за род било,
чистоћом си вере сјао,
милом роду и Господу
на службу си себе дао.
Међу браћом утулио
жесток пламен борбе личне,
поставио главе Цркви
и темеље непомичне.
Отрок, себар и властелин
пред тобом су били равни,
сви чланови једног тела
неразлучни, пуноправни.
Беседама твојим, оче,
трептала је света Жича.
Ах, што стара, хладна, не зна
да их твојој деци прича.
Око собе скупљао си
децу малу, српску наду,
учио их речи Божјој,
ситној књизи, светом раду;
Сејао си те њивице
једрим зрном Божјих слова,
а жетву си ишчекив’о
од Божјега благослова.
О, научи и нас слабе
узор- Србе, свече врли,
васпитати и учити,
вршит’ пос’о неумрли;
одрицат се таштих части,
крст терета сносит` вољно,
а у грудма вазда носит`
срце чисто, задовољно…
Милан Петровић
СВЕТИ САВА
Са товаром блага с Немањиног Раса,
пошао је пастир са брадом до паса!
Заст`о је у гори, крај студен воде,
да отпева Богу и да крст пободе:
„Са висова, оних, мермер да се скида,
и на овом месту црква да се зида!“
И кад јекну звоно на новоме храму,
Сава прође даље к`о сунце кроз таму!
Кроз себарско село кроз које је грео,
он ниједног ђака с књигом није срео:
„Са висова, оних, мермер да се скида,
и у овом селу школа да се зида!“
И царичин бисер и царево злато,
све је царско себру за кап зноја дато!
И кад диже лавре син предака славни`,
од Атонских гора до Панонских равни,
он уморне руке преко груди склопи,
и с блаженством умре на христовој стопи!
На бескрајном путу векови се нижу,
смртни људи газе, а бесмртни дижу!
И кад Синан виде крај Савиног гроба
са крстом о врату потурченог роба,
он Савине кости изгоре на жару,
а из праха ниче црква на Врачару!
СВЕТИ САВА
Српкињица једна мала
волела је много знати;
што год види она пита:
„Шта је ово, мила мати?“
Преврћући књигу неку,
спазила је слику малу
и на слици децу многу,
међу њима Светог Саву.
„Је ли, мати, ко је ово
са дечицом што се бави,
што му рука десна лебди
на дечијој малој глави?
Реци, мајко, ко је, реци
ја ту слику врло волим,
не знам зашто, ал` бих често
да се пред њом Богу молим“.
„И моли се, ћерко мила,
та је слика света глава,
тај што децу благосиља,
то је, `ћери, Свети Сава.
Краљевић је српски био,
ал` му круна не би мила
у животу монашкоме,
душа му се посветила.
Одреко се света, блага,
сиромахе дух му тражи,
пролазио свуда он је,
да их теши, да их блажи.
Волео је српство своје
па му школе стога дао,
да га спасе од незнања
просветом га опасао.“
Боривоје Вукомановић
Слово о Светоме Сави
Сунце пио, Србију опио,
опио је надом и лепотом
прах од цвета био пред голготом.
Молитва му била сапутница
Србија му распевана тица
чува гусле да не буду неме
да им песма никад не занеме.
Срцем хтео снове да распева
душом хтео птице да натпева
на ломачи остао је јачи.
На лицу му видим Студеницу,
јаву плео и снове исплео.
Свети Саве претке васкрсава.
Војислав Илић
Српкињица
– Српкињице селе, Српкињице млада,
Где си до сада била? Куда мислиш сада?
– У игри, у пољу провела сам лето,
Па весело сада у школу ме ето.
Ах, како је лепо, кад би мого знати,
Равним пољем ићи, шарено цвеће брати!
Мој најлепши венац, што сам пољем брала,
Учитељу своме баш јутрос сам дала-
Тим најлепшим цвећем, као даром славе,
Да икону кити светитеља Саве.
Будимир Стефановић
Молитва Светитеља Саве
Пред престолом Свевишњега
Свети Сава Бога моли,
Бога моли, сузе рони
И овако он говори:
„Род је српски драги Боже,
У последње ове дане
Тешко Теби сагрешио,
Од Тебе се отпадио.
Али имај јоште срца
Која Ти се, Боже моле:
То су деца, деца српска,
Она Тебе, Боже воле.
Старији су занемогли,
Срцем својим отежали,
А деца су химне Теби
Понајлепше испојали.
И за њих се, Боже, молим:
– Дај им, Боже, снаге нове
Да обнове цркву српску,
Твоју славу на векове.“
Свети Сава
(народна песма)
Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
„Боже мили, чуда великога!
„Куд се ђеде цар – Немање благо,
„Седам кула гроша и дуката?“
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
„Ој Бога вам, господо ришћанска?
„Не говор’те о мом родитељу,
„Не говор’те не гријеш’те душе:
„Није бабо расковао благо
„На наџаке ни на буздоване,
„Ни на сабље ни на бојна копља
„Ни добријем коњма на ратове;
„Већ је бабо потрошио благо
„На три славна Српска манастира:
„Једну бабо саградио цркву;
„Б’јел Вилиндар насред горе Свете,
„Красну славну себе задужбину,
„Вјечну кућу на ономе св’јету
„Да се њему поје литурђија
„Оног св’јета, као и овога;
„Другу бабо саградио цркву:
„Студеницу на Влаху Староме,
„Својој мајци царици Јелени,
„Красну славну мајци задужбину,
„Вјечну кућу на ономе св’јету,
„Да с’ и њојзи поје литурђија
„Оног св’јета, као и овога;
„Трећу бабо саградио цркву:
„Миљешевку на Херцеговини,
„Красну славну Сави задужбину,
„Вјечну кућу на ономе св’јету,
„Да с’ и њему поје литурђија
„Оног св’јета, као и овога“.
У глас викну господа ришћанска:
„Просто да си, Немањићу Саво!
„Проста душа твојих родитеља!
„Проста душа, а честито т’јело!
„Што носили, свијетло вам било
„Што родили, све вам свето било!“
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Што гођ рекли, код Бога се стекло.
Милица Миладиновић-Кесеровић
РАСТКО НЕМАЊИЋ-СВЕТИ САВА
Био си принц
Немањићког витештва
и сунце просветитељства
српске ренесанске зоре
и из скромних убогих соба
истерао си мрак
и широм отворио прозоре
да уђе светлосни зрак.
Био си духовни див
и као јуначки соко сив
дигао си се до плава неба
да са висине погледом обухвати
оно што нико није могао да схвати
да је као насушна кора хлеба
потребно просветити вид
скинути с очију стид
незнања.
Тебе је родио Немања
предодређен да створи ново доба
ослободивши духовног роба
и да у том чврстом ходу
оснажи палу веру
и пода јој нову меру
створивши цркву самосталну
самохрану,свом српском роду.
Био си светац-духовник
и монах испосник:
одрекао си се дворске трпезе
и постао јединство синтезе
од молитве Богу до службе роду.
Од скиптара,сабље и мача,
твоја је вера била јача.
Ти си био творац
и чудотворац:
подизао си школе
где те сва деца воле
и до данас ти се моле.
Градио си манастире
у њима скупљао пастире
и показао свету
српску просвету
на прагу империје
моћне Византије.
Био си прави дипломата
измиривши два рођена брата
завађена до самог рата.
Државник-правник од дара
учинио си да препоруком цара
будеш изабран за владара,
носиоца духа и отпора
свих српских злотвора,
између две царске силе
Твоје су идеје јаче биле.
Ти си творац чисто српског
славља Светосавља.
Нека се и наша колонија мала
што је све за цркву дала
на данашњи дан Теби најави са:
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави!
ПЈЕСМА СВЕТОМ САВИ
У свом двору на Рибници
подранио краљ Немања,
стар и брижан, а животом
рђавога одвек стања;
подранио, слуге зове;
зове слуге и дворјане
прије сунца да на ноге
као и он свак устане.
Двор је краљев у забуни,
у њ најљепшег нема члана,
који га је украсива’
неколико прије дана.
Краљ, краљица, Вук и Стефан
и дворјани сви устали;
прошлу ноћ су и дан прошли
у бригама исплакали.
Књаза Растка нигдје нема,
– ка’ прогутан земљом да је –
гдје је поша’, куд се дио,
досад нико не дознаје.
Није ли га прогутао
вал Мораче ил’ Рибнице,
на чамчићу ловећ’ рибу
испод града и Горице?!
Јесу ли га звјерад у лов
растргнула у планине,
када се је за срнама
гором пео уз висине?
Да л’ је жртвом зликоваца
књаз лијепи гдје пануо?
Хвала Богу, гдје ће бити
млад краљевић издахнуо?!
Свак се пита, свако зебе,
на несрећу свако слути,
а краљевски пар и кућу
превелика жалост мути …
Гдје је онај дивни момак,
ка’ звијезда што јежђаше
Ћемовскијем на свом хату,
и ка’ соко летијаше?
Гдје је онај зор младосни
с бујном својом околином;
куда зађе сјајни витез
из властеле са дружином?
Њемило је зам’јенило
пјесму, свирку, смијех, шале;
црне слутње на двор краљев
ненадно су ето пале …
Свако тражи, распитује
гдје је Растко? – Растка није;
да л’ га жива или мртва
ко год, можда, гдје год крије?
У његовим одајама
представља се на погледу
све на мјесту, ствари све су
и у добром све је реду,
књиге, стр’јела, мач и копље
и од’јело и штит ту је;
у подруму зорни хат му
копа ногом, подврискује …
Многобројни слуге му се
с пажљивошћу распитују,
ал’ не знају ништа рећи,
него горко јадикују …
Један само од њих свију,
плакајући тужан рече
да је младог књаза Растка
застануо једно вече,
обливена са сузама,
пред иконом на кољена
у молитви страсној, врелој,
чак до земље превијена
и ријечи чуо ове:
„Опрости ми, родитељу,
за одлуку, са којом ћу
нанијет’ ти тугу вељу,
и ти, мајко, слатка мајко,
и ви, браћо, обојица
опростите, а тјешите
милог оца сва тројица!
Родитељски дом остављам
и књажевска преимућства;
другом двору, другој кући
мене тајна вуку чувства!
Тамо нема бојних справа
од стријела и мачева;
тамо оклоп, срма, злато
са зидова не одс’јева …
Тамо нема тамбурица,
ни свирала на дохвату;
пјеваније чут’ там’ нећу
ни глас моме добром хату …
Тамо ми је омиљена
душе моје вјереница,
халак, пјесму и оружје
та не воли сиротица …
Она хоће кротост срца,
мир и љубав и самштину
и молитву, изречену
у побожност и тишину.
Њој је име, свето име –
црква, рајско уточиште;
руку њену, свету руку
моја душа данас иште.
Света цркво, вјеро света,
у твоме ме прими крилу,
драгу Зету, краљевину,
ти заштити моју милу;
у то име приносим ти
на жртвеник младост моју;
цркво света, вјеро света
милост за род просим твоју!
О Атонска Горо света,
мог спасења Арарате,
нек’ анђели кроке моје
к твојој страни сјутра прате!“
Кад Немања ово чуо
мутно му се бистри лице,
па ће рећи пред дворјанством
и краљевства поглавице:
„Није љепше Бог могао
наградити моје труде,
ни положај створити ми
завиднији међу људе;
сам сам парче све по парче
скупља’ ове краљевине,
и подига’ пред свијетом
њезин углед у висине …
А Бог ме је обдарио
у мом дому са три сина;
јемство среће у њих наћ’ ће
краљевства ми величина.
Два ће сабљом да га бране,
а у савез трећи с Богом
краљевство ми опасати
с добрим редом и са слогом.
Слава теби, Боже свети,
и ти, Растко, славан био
краљевство ми и сам себе
узвисио, прославио!“
Суза топла иза тога
краљевим се лицем ваља;
није суза жалосница,
коју око лије краља,
но је роса од блаженства,
што му борним лицем тече,
јер једнога светитеља
у својему дому стече…
* * *
Српска црква би плакала
да се Растко не појави;
српској књизи и просвјети
кам темељац он постави,
и завјешта у аманет
да се Срби слогом вежу,
да туђину рад’ неслоге
и трвења не подлежу.
Ка’ анђео из њедара
божанствених он излеће,
да му рука света сади
по ливади српској цв’јеће;
цв’јеће књиге, цв’јеће знања,
за које је уложио
своју младост, своју сјајност,
кад је цркви приступио.
У прегнућу младих срца
будућност је домовине;
младе снаге отачаство
умним радом сретним чине.
Своја лична удовољства
књаз је Растко пренебрега’,
а цркви је и науци
себе дао, дао свега …
Није лако младој души
сјајност двора оставити,
па се пустит’ под сводове
од ћелија покмастити;
није лако, ал’ је слатко
за народ се жртвовати,
и најдраже, најмилије
на олтару рода дати.
Дат’ му душу, дат’ му живот,
способности све му дати,
па ће мила домовина
као алем кам засјати,
а да нам је она љепша,
слобода је ресит’ мора;
слободи је колијевка
Немањина Црна Гора.
Без слободе што су људи?
Чопор стоке на пасиште!
Груд Србаља од слободе
да удише – тамјан иште.
Здраво, мали слободани!
Здраво, синци земље ове!
Прирастајте да стечете
родном крају славе нове,
да дуг свети одужите
и аманет од прошлости,
да у гробу од радости
Немањине шену кости
и да харност укажете
наше књиге светој глави,
и захвални на вјекове
останете Светом Сави!
Свети владика Николај
Светитељу Саво, моли Бога за нас!
Прозрео си рано у суштину ствари
Мудрошћу којом те Створитељ обдари.
Небо се не спушта на гомиле брига,
У небо се расте на трњу подвига.
На Атону, старом духовном мегдану,
Кроз подвиг си стек’о душу обасјану.
Народ те је глед’о ка’ Давида свога
Голијата како савлађује злога.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Подвижниче Саво, моли Бога за нас!
Венцима окићен победе и силе
Послуш’о си позив отаџбине миле:
С крстом и ‘ванђељем, оружијем моћним
Дошао си на страх страшилима ноћним.
Србију си земљу крстом прекрстио,
Истином си Божјом народ просветио.
Ниси одмор иск’о нит у госте пошо’о,
Апостолским послом к својима си дош’о,
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Апостоле Саво, моли Бога за нас!
Научен од Духа учио си друге:
Велможе и себре, кнежеве и слуге.
Учио си народ божанској мудрости,
Учио га труду, поштењу, милости.
С љубављу и надом и челичном вером
Учио си речју, примером и пером.
Наука је твоја извор непресушни.
И за гладне душе прави хлеб насушни.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Учитељу Саво, моли Бога за нас!
Страдалник си био за живота свога
Ради живе вере и крста часнога;
Без страдања нема ни песме ни славе,
На небу од суза бисери се праве!
Теби ни гроб није за одмор служио:
На Врачару некрст тело ти спалио
Да би се на небу мученик обрео;
Да све венце примиш – тако Бог је хтео.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Мучениче Саво, моли Бога за нас!
Свети владика Николај
Речи Светог Саве
И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил’ оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
– Ко то малој деци родитеље узе?
– То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.
И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал’ окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
– Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.
И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.
Удови од жена ал’ не од сујете
Мало неки од њих“ смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!
Свети владика Николај
Песма Светом Сави
Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко њу пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.
У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе к’о ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:
И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље
То су твоје воде, све дубља од дубље.
Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К’о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.
Стеван Лазић
На Врачару
Надвио се облак густи
сву Србију да опусти,
и само се небо, љути
а Србија – стрепи, ћути.
На Врачару ватра гори,
ватра гори, бес се ори,
а Србин се с душом бори.
Ко ће сили одолети?
Ко ће боле преболети?
Светиња се српска ништи,
у Србина срце пишти:
„Авај, срце Обилића!
авај, снаго Краљевића!
гдје си пуста да у маху
крај учиниш овом страху?
Вишња сило, твоја правда
Србима је крепка нада,
пусти грома ватренога,
смлави створа пакленога,
да пред лицем Створитеља
не сажиже Светитеља!
Тако Србин себи збори,
њега љута боља мори;
ватра гори – Синан виче:
„Гори, гори, свештениче!“
то си од нас заслужио
што си рају просветио,
па на свога господара
смело диже свог ханџара
и за веру вољно гине,
убојити каурине;
још се не да у синџире
брани своје манастире.
А сад српски свече Саво,
што си Србима школе даво,
нема теби више трага
пашће твога рода снага.
Ватра гори… Синан виче
„Гори, гори, свештениче!“
Сава згори… ал Синану
у памети с’ вако ствара:
стао Сава сред олтара,
па Србима проговара:
„Не бојте се, децо мила,
што вас кињи врашка сила:
мртвом телу ко се свети
том и празна сенка прети.
Ништаве су људске страсти
код Божије вечне власти.
Ја остајем у свом роду
док војује за слободу,
док му црква срце блажи
докле дух му школа снажи,
Продужите моја дела
ма каква вас беда срела:
то ће Српство просветити
па и мене осветити.
Српска Слава
Данас широм белог света,
свугде где се српски збори,
„Ускликнимо Светом Сави“
побожна се песма ори.
Данас свака српска кућа,
уз молитве Богу свете,
Светом Сави свећу пали
и зелене венце плете.
Данас Срби, сви и свуда,
славе једну исту славу:
прослављају светитеља
свога српског – Светог Саву.
На Светога Саву
Малено сам ђаче, малено ми знање:
тек сам упознала буквар и читање,
али већ знам и ја за Светога Саву
и разумем лепо данашњу прославу.
Свети Сава беше син краљевске крви;
велики учитељ, просветитељ први;
он је отварао прве цркве, школе
и учио Србе да се Богу моле.
Зато цело Српство данас славу слави
и с љубављу кличе Светитељу Сави,
па му и ја кличем, иако сам мала:
„Светитељу Саво, слава ти и хвала!“
Војислав Илић
Свети Сава
Над атонским храмом, још у давно време,
подиже се бура усред ноћи неме.
И док мрачним крилом за небо се хвата,
неко живо лупну у храстова врата. –
Игуман се диже. На уласку самом
стајало је момче, увијено тамом.
У његовој руци, што је горе диже,
с упаљена луча рујни пламен лиже.
Дим се вије, мота – и котури јуре
у капију тврду и зидине суре.
Ко је ово момче? који јад га слама?
и шта тражи ноћас од Божијег храма?
Црн, себарски плашт му млада плећа краси,
по коме су пале сребрнасте власи.
А по витком стасу што га дичи тако,
тврдом се је ликом опасао јако.
И он смерно стоји. О његову врату
само крст трепери у сувоме злату.
То бејаше Растко. Син Немањин то је,
што је царске дворе оставио своје –
Јер га љубав гони, јер га жеља слама,
да постане слугом Божијега храма.
Црн себарски плашт му млада плећа краси,
по коме су пале сребрнасте власи.
И над лепом главом, у дубини мрака,
сјајан колут сија од најлепшег зрака.
Војислав Илић Млађи
Свети Сава
Ти остави: бисер, смарагд и рубине,
којима твој отац Немања те засу,
место царске круне – узе камилавку,
а место порфире – узе црну расу
и оде, чак тамо, у Хиландар свети,
да познаш живота одречење право,
да слушаш и вршиш заповеди Божје,
угодниче Божји, Светитељу Саво!
Ал’ борба међ’ браћом – зла коб наша стара
не могаде, ипак, твом слуху измаћи:
ти, с крстом у руци, чак из Хиландара,
дође својој крвно завађеној браћи,
и, с љубављу кротком, међ’ ножеве њине
ти, стаде, ко Божје оличење право,
и свакоме пружи по гранчицу мира,
кротки миротворче, Светитељу Саво!
„На спалиште Влаха!“ – Синан паша грмну.
Донеше твој живот… потпалише гране.
Али ветар дуну и диже твој пеп’о
и разнесе светом, на четири стране,
и свуд, где год паде трунка твога праха,
онамо се диже – к’о за чудо право –
или српска школа, или црква света,
избраниче Божји, Светитељу Саво!
И сад твоја химна победнички звони
пуна крепке вере, полета и маха:
то је љубав твоја, разнета по свету
кроз честице твога мученичког праха,
и та жива песма, што кипи к’о река
дижући се к теби, чак у небо плаво,
славиће те громко од века до века,
вечна наша славо, Светитељу Саво!
Данас, кад српска омладина цела
приступа ти, с пуно побожности свете,
да најлепши венац од најлепшег цвећа
око твоје драге иконе оплете,
и док свећа славска трепери и гори
покличи се дижу до у небо плаво:
„Оче српске школе и цркве нам свете,
слава теби, слава, Светитељу Саво!“
Жеља Светог Саве
Двадесетог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа,
Где брат брату мира не да,
Па се моли Вишњем Богу
Да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
Да чувају српско славље
И да држе православље.
Да се српски језик шири,
Да се брат са братом мири,
Да се слави српска слава
То нам жели Свети Сава.
Мићо Јелић Грновић
Успаванка за српску дјецу
Свети Сава
с дјецом спава.
Он их чува
да их немир
не одува.
Светом Сави
вечна хвала
што са
српском дјецом спава.
Јован Јовановић Змај
Сузе Светог Саве
Пало иње, ал` не пало само,
С њим падоше сузе са небеса
Нико не зна сузе чије ли су,
Само знаде проигуман Павле:
То су сузе светитеља Саве.
А што плаче, за невољу му је:
Неће Боже да га пусти доле,
Да зачини попу поповање,
Да олакша школо школовање.
Још му вели Боже Саваоче:
„Саво, сине, не хај за Србине.
Њин си био, њих си просветио,
Ако су ти запамтили речи
Њина срећа, ничија несрећа.
Ако су се њима оглушили,
Јадни били, сваком робовали,
Међ собом се трли и поклали,
Сами себи гроба ископали!“
Алекса Шантић
ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ
На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве,
Наше српске славе.
Скрстих моје руке двије,
– Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао,
И њу отпјевао:
„Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја,
Молим ти се ја!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај
Робовању крај!…
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води,
Нек се слога роди.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог,
Што им даде Бог.
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан,
Тужни Видов-дан!
Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр’јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар,
Прегнуће и мар!“
Алекса Шантић
ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ
Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.
У пеп’о се створи т’јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.
Проплака му усред горе
Б’јела вила,
А тама му св’јетле зоре
Сломи крила…
Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, –
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.
Сузу проли и узда’ну
Из дубине…
Сунце среће њему пану
Са висине…
Ал’ гле чуда – божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп’о свети!
Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.
А пеп’о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!
Кр’јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.
Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!
Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!
Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр’јева.
Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, –
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!
Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!
Са тобом ће ув’јек снажно
Гинут’, мр’јети!
И журит’ се он одважно
Својој мети!
Алекса Шантић
Свети Сава на голготи
Са овога мјеста, ђе грешни људи
Распеше тебе, о Христе наш!
Молим се теби из чистих груди
Да моме роду покоја даш!
Штити га, крепи; на сваком дјелу
Милости твоје даруј му моћ!
Води га миру и среће врелу,
Разгони таму и мрклу ноћ.
Жаром прегнућа, вјере и нада
Његовог духа рашири лет!
Не дај му клонут` у сили јада –
За славу нек је слободан мрет!
Љубављу, слогом, напој га, крепи,
И благослови сав народ мој!
А дивљи душман нек муком стрепи
Кад Српство стане у један строј!
Светолик Р. Милосављевић
Растко
На сјајном двору Немање Стефана
напоредо расла три јуначка птића,
три премила сина Великог жупана,
три изданка моћне лозе Немањића.
Убојно оружје и хатови гојни
и безброј забава из витешких дана
беху пратиоци вазда нераздвојни
два старија сина Великог жупана.
А најмлађи Растко, божанствено дете,
младу душу своју нечим бољим снажи:
кљиге и молитве, богомоље свете
и друштво побожних калуђера тражи.
У његовом срцу пуномо светог жара,
једна сјајна мис`о родила се била:
да вером у Бога, који чуда ствара,
најпре се подиже отаџбина мила.
И та га је мис`о, ко звезда водиља,
одвела са двора где сан поста јава,
и једнога дана довела до циља:
да од Растка буде славни Свети Сава.
Десанка Максимовић
Савин монолог
Ноћас ће кроз сан родитеља мојих
слутња тешка
замахати црним огромним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.
А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских тихих манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.
И кад бекства синовљег стигну тужни гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
и душа под небом јутарњим као шева
биће високо.
А кад мати моја пружи убогом комад хлеба
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос
право у очи гледа.
Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.
Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре своје царске од златнога веза
заувек скинућу.
А кад манастирске прекорачим праге мирне,
у осамљеничка кад ступим дворишта
и удахнем мирис свете смирне,
душа моја од живота више ништа
неће тражити.
Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду светла хода,
као анђели кроз рај.
Будимир Стефановић
Молитва Светитеља Саве
Пред престолом Свевишњега
Свети Сава Бога моли,
Бога моли, сузе рони
и овако он говори:
„Род је српски, драги Боже,
у последње дане ове
тешко Теби сагрешио,
од Тебе се отпадио.
Али има јоште срца
која Ти се, Боже моле:
то су деца, деца српска,
она Тебе, Боже воле.
Старији су занемогли,
срцем својим отежали,
а деца су химне Теби
понајлепше испојали.
И за њих се, Боже, молим:
– Дај им, Боже, снаге нове
да обнове Цркву српску,
Твоју славу на векове.“
Свети Сава
Јутрос ме је пробудила,
велећ` моја мајка драга:
„Устај кћери моја, освиће нам
српског рода Свети Сава“.
Устала сам, обукла се,
пошла радо, ево, амо
да заједно, мили гости,
Светог Саву прославимо.
Сваки Србин данас пева:
„Ускликнимо с љубави“
а његова песма лети,
у небеса Светом Сави.
Реч Светога Саве
И ја дете бејах, знадох за весеље,
са децом се играх, љубих родитеље,
ал` кад видех децу горко уплакану
где мајци ил` оцу иду на сахрану,
од бола се стресох, и ја пролих сузе.
– Ко то малој деци родитеље узе?
– То их Творац узе –одговор ми дође.
Ја убрисах сузе и жалост ме прође.
Прилепих се срцем Оцу небескоме
са љубављу већом него земаљскоме.
И ја младић бејах у друштву младића
окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал` окове кује,
у страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи, ја ћу себи рећи:
ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
и победним кључем небеса отворих.
И ја старац бејах, са старцима ходих,
разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
где се хвале собом из прошлога доба.
Удови од жена, ал` не од сујете,
мало неки од њих смрти да се сете.
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
прошлост су ти греси, а будућност нада,
с покајањем хитај док су живе кости,
дисањем се моли: Господе, опрости!
ПОЗДРАВ
Срећна вам слава, Срби честити
Светога Саве који вас штити.
Данас се слави Светитељ Сава
Цркве и школе Врховна глава.
Слава је ово значаја ретка
Велики Ускрс Великог Петка.
Србин је тлачен, Србин је гино,
Свети му Сава окове скино.
Његова мисо није му дала
Трпети ропство, ни покор зала
Србин је све то храбро поднео,
Док није свано данак му бео.
Много ти хвала, наш Свети Саво,
Поносна славо, врховна главо
Шта је сад Српство са свију страна
Једнога крова – једнога стана.
И Теби хвала, о, Боже правде,
Што Светога Саву Србима даде.
Подај му и сад челичне снаге
И много Твоје помоћи благе.
Срећан вам празник, децо и људи!
Срећна вам слава Српчад и Срби!
stsavahouston
