Црква на Новом насељу – Храм преноса моштију Светог Саве, почела је да се гради почетком деведесетих година 20. века.
Kако је запазио мој друг Душан Пржуљ, сам назив, пренос моштију Светог Саве, сугерише да смо сви ми, у процесу преношења, проналажења, у транзицији, кретању, ка традицији нечега што је све нас одредило вековима уназад.
У времену постмодерне, постистине, пост… ми прелазимо, премошћавамо време, пасху, сећајући се изласка јеврејског народа из Египта.
Црква на Новом насељу, налази се на раскрсници којом све линије градског саобраћаја пролазе на путу у друге делове Новог Сада. Свакодневно поред храма људи пролазе, а Храм стоји, за све који имају потребу да поразговарају са Господом.
Интернет је премрежио свет, вештачка интелигенција се незаустављиво развија, аутомобили тутње градом, али Храм преноса моштију Светог Саве стоји у једном предграђу, на једном и једином Новом насељу.
Много је било недоумица о градњи нових цркава почетком деведесетих. Постављало се питање како ће се архитектонски уклопити црква у новоизграђен стамбени кварт, сећам се бурних расправа и у мојој породици, комшилуку, касније и на предавањима из урбане архитектуре, социологије… али, Храм преноса моштију Светог Саве је изграђен и већ улази у другу половину друге деценије, како се у њему сваке недеље служи литургија, а свакога дана јутрење и вечерње.
Изградња цркве на Новом насељу, текла је ред по ред, циглу по циглу. Од темеља, до куполе са крстом. Један од иницијатора за њену изградњу, био је и мој комшија, новинар радија Нови Сад Милоје Гавриловић, који се након одласка у пензију са својом супругом Вером повукао у место Радуша код Ваљева.
Мало људи зна да се код њега налазе потписи иницијативе за изградњу цркве на Новом насељу. Kада му је пре десетак година у пожару који је захватио кућу изгорела читава библиотека, један од ретких сачуваних докумената је листа потписа становника Новог насеља за изградњу Храма. Чини се да Божија промисао да на Новом насељу буде Храм преноса моштију Светог Саве кроз деценије показује јасне и видљиве знакове.
„Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онда сам и ја међу њима“, речи су Исуса Христа, записане у Јеванђељу по Матеју, поглавље 18, стих 20. Сваке недеље, са целог Новог насеља, а и из других делова Новог насеља, сви се сакупљамо на Светој Литургији – за овај град, сваки град, крај и оне који са вером бораве и њему.
Господу се помолимо. Сама чињеница да се у исто време, исте речи изговарају у свим православним храмовима земљиног шара, говори о томе да Храм преноса моштију Светог Саве Ново насеље сабира, уједињује и узноси до најуниверзалнијих суштина, где се укидају све поделе и где смо сви заједно у Христу.
Али, са крајем литургије, не завршава се заједничарење. И за време литургије и након светог причешћа, у цркви на насељу се остварују везе у којима се кроз поруке еванђеља, обнавља Ново насеље, са свим својим изазовима у овим, духовношћу ненаклоњеним временима.
И професори универзитета и радници, лекари и медицинске сестре, ученици и наставници, уметници и запослени у ИТ сектору, правници, инжењери, молери, мајстори сабирају се, деле своје муке, падове и успехе, дилеме, уверења, наде… Kолико сам лепих тренутака имао са старијим женама, мушкарцима, а и онима који припадају неким млађим генерацијама.
Посебно је важно напоменути инклузивност литургије. Али у свему томе и из мог личног искуства нема никакве патетике, нити самарићанског сажаљења. На литургији у Цркви на Новом насељу, особе са инвалидитетом су у потпуности равноправне као и особе без инвалидитета и за мене је свето причешће врхунац када смо сви једно. У цркви је и започело моје познанство са врсним теологом и писцем Стеваном Петковићем.
Не, не причамо нас двоје о нашим инвалидитетима, него Стеви тренутно асистирам у писању његове књиге о Светом Сави. У цркву често долази и Јелена Kостић која је тренутно полазница неформалног образовног курса Студија инвалидности у оквиру организације Из круга Војводина. Веома изазовна и занимљива тема је и теологија инвалидности о којој са Јеленом често причам.
У нашим разговорима, често нам се придружи Стевин асистент Бранко, као и његове асистенткиње Тања, Вера, Маја. Још када се са нама нађе и вероучитељка у основној школи у Ветернику Јелена, нашим разговорима никад краја.
Дочекали смо још један Ускрс на многа љета. Аутобуси настављају да пролазе раскрсницом поред новонасељске цркве. Вера никако не сме бити присила, јер Бог је људима дао слободу.
Поготово не сме бити некоме алиби за мржњу према људима друге нације или боје коже. Литургија је позив на подвиг, на промену, на преумљење и заједницу љубави и сједињења.
Извор:
Извор: www.021.rs
