Када млада особа пронађе неки медијски лик на кога жели да личи, она му се диви и жели што више да личи на њега

Када се дете роди, оно већ у првим месецима живота има уграђено осећање сопствене вредности и интегритета свог тела. Како су људи социјална бића, детету је током развоја потребно да буде прихваћено од стране њему значајних других као вредно људско биће, чиме добија социјалну потврду своје вредности. Ти други су првенствено родитељи и родбина, а касније и група вршњака. Када млада особа кроз туђе прихватање добије довољно ових социјалних потврда личне вредности, тада и она последично потпуно прихвати саму себе. Ово младалачко прихватање себе постаје темељ личности који касније у животу помаже одраслој особи да се суочи са неприхватањем од стране других одраслих.

Проблем са којим се суочавају младе генерације, било као појединци, било као група, јесте у томе да овај нормални развој ремете наметнути идеали како би неко требало да изгледа и какав да буде, да би био цењен и прихваћен. У култури која је данас првенствено визуелна, у први план се ставља спољашњи изглед неке особе.

Млади људи имају потребу за узорима, дакле за „онима у које се гледа” јер је поистовећивање са узором један од три главна начина на који се формирају нечије Ја и нечији идентитет. Узор је особа на коју жели да се личи, жели да се буде као она. Пре појаве масовних медија узори су били стварни људи из окружења младе особе, међутим данас када су млади претерано изложени садржајима масовних медија, они своје узоре налазе у ликовима које им нуде ови медији, а то су заправо нестварни ликови „препарирани” да изгледају прелепо, богато и срећно.

Сукоб жељеног и стварног

Када млада особа пронађе неки медијски лик на кога жели да личи, она му се диви и жели што више да личи на њега. Другим речима она је у том лику препознала своје идеално Ја, у које би желела да уклопи своје стварно Ја. У зависности од тога колико је стварно Ја „удаљено” од идеалног Ја, појављује се незадовољство собом. Идеално долази од речи идеал, а ова од речи идеја, тако да идеално Ја означава оно фантазијско Ја некога ко није такав, али би желео да буде такав.

Када неко има идеално Ја, онда се посвећује смањењу разлике која постоји између стварног и идеалног Ја. Овде у обзир долази начин шминкања, фризура, начин облачења, али и вежбање, држање дијета, а по потреби и могућностима и естетска операција. Што се више смањује ова разлика, то особа постаје задовољнија собом, али никада потпуно задовољна.

Они који су свесни да је разлика између идеалног и стварног Ја непремостива, осуђени су на хронично неприхватање себе. Када је то код некога веома изражено, тада особа може показивати знакове ниже вредности, самопрезира, па и самомржње. Некада особе које мрзе тело у којем су се родили то изражавају кроз самоповређивање као што је, на пример, „сецкање”.

Није довољно бити леп

Постојање идеалног Ја није само индивидуални проблем, него је и колективни. Када генерација младих „упије” одређене ликове као персонификације свог колективног идеалног Ја, тада она прихвата само оне своје чланове за које оцењује да су се довољно приближили том идеалу. То значи да се млада особа која се није довољно приближила идеалном Ја нема само индивидуални емотивни проблем, већ да се суочава са стварним неприхватањем својих вршњака. Последица је да је већина младих, према истраживањима, у значајној мери незадовољна собом. А из такве поставке је тешко кренути у одрасли живот у којем се пред особом постављају разни изазови са којима се много боље носити из позиције прихватање самог себе.

Због свега тога морамо се и као родитељи и као заједница супротставити доминантном наративу у генерацији младих према којем је довољно бити леп и привлачан, да би се досегао онај идеални живот у коме су љубав, успех, срећа и статус. Да би то било могуће мора онај ко је родитељ или васпитач да зна да је овај наратив лажан, неживотан и да је само једна бајка коју масовни медији причају деци, младима и оном „унутрашњем детету” у одраслим људима. Потребно је с времена на време да се подсетимо да филм није живот, и да је немогуће у стварном животу оживети филмске сценарије. Могуће је покушати, али крај неће бити исти.