Милица је била веома блиска са својом мајком, али је добро познавала њену брижну нарав, која је често умела да је уведе поред бриге и у претерано бурну реакцију, али је заиста била пожртвована за своју децу, а и саосећала је са људима и била спремна да сваком помогне, да сваког уважава.
Сећала се речи „Немој никада никог да осуђујеш, чак ни у мислима, пошто и мислима утичеш, на живот онога о коме размишљаш. Не осуђуј пошто не знаш животне околности због којих је неко лош или погрешно поступа. Можда би и ти била таква, да си се нашла у истој ситуацији. Такође немој да се мешаш у туђи живот и да се трудиш да исправљаш туђе грешке, то је посао за Бога, који зна како ће кога да приведе познању истине и љути га кад се људи једни другима мешају у живот“ и закључила да се забрана осуђивања односи на друге, а она може саму себе да осуђује и опомиње, на сопствене лоше поступке.
Сада је можда прави тренутак да се зарони у дубине Душе. Можда је са том причом требало почети, али то би многе одвратило од даљег читања. Убеђени реалисти, а такав је претежни део домаће популације, који верују само у оно што су видели или што је наука доказала, одустали би од читања, сматрајући дело фантастиком. Зато се аутор определио да кад је читалац већ донекле у причи, врати на почетак.
Душа је након доласка на свет, као дете, дуго је памтила и знала одакле долази и зашто је дошла на свет, али о томе није имала с ким да разговара, или није знала како. Уосталом знала је одакле сви долазе и шта је дужност сваког човека. Сећала се Творца који је једини одувек постојао и од кога су сви живи настали. Сећала се творца као невероватно јарке светлости која изазива још невероватнији осећај радости. У радости је желела заувек да остане, али то је било неостварљиво без претходно оствареног живота на Земљи. Сећала се лепоте, љубави и благости своје заштитнице која је стрпљиво и благо, водила у спознају живота, божијег света, стицању знања. Стицање знања је непрекидан процес који стално увећава, знање, свест о битисању, срећу и радост због постојања и то је право дијалектичко кретање које се никада не зауставља. Нажалост одавно је изгубила могућност да достојно и тачно изрази и опише стање места, личности прилика, одакле све живо на Земљи потиче створено Духом светим који исходи од Бога оца. Све што живи и постоји, постоји у ствари захваљујући Божијем дару. Сам живот даје Син божији Господ Исус Христос, коме је Бог отац препустио да одлучује коме ће дати живот. Живот, енергија која има свој облик и изглед личности и коју претходно припремају савршена бића за живот који се одвија на Земљи. Тешко је описати изглед места, бића, осећања, односно не постоје довољно снажни јасни, појмови и термини да се опише изглед, стање, прилике, осећаје савршеног света.
Сећала се сина своје заштитнице, кога је касније упознала, тек кад је сазнала причу о његовом животу на Земљи.
Њена заштитница, најлепше нешто што постоји, је упознавала са светом који је окружује и са начином постојања у том свету. Рекла јој је да је Бог створио човека, поклонио му живот и све што му је потребно за живот да би имао с ким у љубави да дели срећу због постојања али човек га је издао удружио се са његовим непријатељoм који покушава да заузме место Бога. Људи који су издали Бога такође покушавају да заузму место Бога, да управљају његовим светом.
„Због неверства човек је удаљен из Божијег окружења“, рекла јој је тада њена заштитница.
Души која је силно желела живот, одмах је желела да се дистанцира од такве могућности
„Како су глупи, ја никада не бих тако нешто пожелела, јер ја немам то што даје живот и кад би живот зависио од мојих способности не би било ни мене ни Бога“.
„Тачно је да је то глупост и такви људи, који поступају по наговору божијег непријатеља су глупи, увек на крају, ма колико у животу лагали и варали, увек на крају плате цех својој глупости и свака истина изађе на видело, пошто једино истина постоји. Човеку је дата Земља као станиште и сав земаљски свет у коме ће да живи и да буде господар свим живим бићима на земљи. Бог му је помогао тако што му је дао законе који ће му омогућити да лакше и исправно живи, ради сопственог опстанка и вечног живота у Божијем окружењу. Нажалост, кроз историју људи су одступали од тих закона, нису их довољно добро разумели, или су заборављали, погрешно тумачили, понекад због страдања и причињене им неправде тражили помоћ од онога ко не може да им помогне. Некад намерно крше дате им законе бирајући путеве који им омогућавају телесно задовољство, отимање материјалних добара од других, лакше постизање интересних циљева и зато се мали број људи спашавао“ објаснила јој је њена заштитница.
Сазнање о људској слабости јако је узнемирило Душу, ражалостила се због несвесности и незнања људског рода, услед чега следе његове пропасти. Ражалостила се из страха, да из разлога људске ограничености због које свет на Земљи пропада, њој буде онемогућено да проживи живот који толико жели и стрепи над сваком чињеницом која угрожава њену жељу и вољу за животом.
Обрадовала се кад је сазнала да је добри Бог отац помогао људском роду, тако што је послао на земљу свога сина, Господа Исуса Христа, да буде узор људима како треба живети и како се спашавати, да би били савршени, као што је савршен отац небески. Показао је људима да је љубав формула којом се сваки човек спашава и то љубав кроз Христа, љубав родитеља према деци, која не треба да буде само у томе што ће их материјално обезбеђивати и задовољавати њихове прохтеве, већ у бризи и одговорности за њихово васпитање, подучавање о животу у истини; љубав према жени кроз Христа где се жена разуме, чува, штити; љубав према ближњима кроз Христа, тако што се према другом опходиш и поступаш онако како би волео да се други према теби опходе и поступају, оно што не желиш да ти људи чине, да не чиниш ти другима. Душа сваког човека пати због одвојености од Бога. Једини лек који јој помаже, што јој даје мир и спокој је да са другом блиском душом, прославља Бога, тако би требало да буде у браку супружника, тако је створен амбијент за подизање нове боље и савршеније генерације. Душе које су спојене у Христовој љубави, може и дешава се да раздвоји нагон, искушење којем многи не могу да одоле и одвајају се од сродне дуже која најчешће остаје да до краја живота трпи патњу усамљеност.
Касније у земаљском животу, Душа се сећала својих прва сазнања, која почињу приликом прве свести о постојању Душа је често размишљала
„Колико је далеко поимање данашњег света од истинског појма љубави. Данашњи свет је слабост да се одоли страстима, а ради оправдања, терминолошки назвао љубав оно што је супротно од љубави, чак је водио сексуалну револуцију под паролом љубави. Иако је у пракси очигледно било да се сексуалне везе брзо распадају, да се чак бракови разводе, да деца не одрастају у породицама са оба родитеља, да су зато несигурна и плен многих злонамерника и слабости, да је због слободне љубави, огроман број нерођене деце и поред свих непобитних наведених чињеница и даље се сексуална веза назива љубав. Човечанство је заборавило Бога, заборавило зашто је ту на Земљи, да је свако пролазан и да његов живот треба да га приближи Богу коме се враћа након земаљског живота. Док је на земљи треба да се труди да „постане свет као што је отац наш небески“, а уколико то не успе, што најчешће и не успева, да васпита своје наследнике да наставе пут усавршавања ка Богу.“
Одломак из романа Ирине Тимил “Без оца”
