Да ли сте икада помислили како ово време није за вас и да би све било много боље да сте се родили коју деценију или век раније? Мислите ли да су људи тада били баш онакви какви би требало, цениле су се праве вредности, музика је била боља и, уопште, живот није био овако тежак?

Да ли (југо)носталгично гледате у жућкасте фотографије ваших родитеља, бака и дека обучених по тадашњој моди и мислите како су ти прохујали дани били лепши и једноставнији, што потврђују и њихове приче из младости? Постоји више назива за то – оптимизам сећања, идеализација прошлости, ружичаста ретроспекција, горепоменута носталгија…

Али, кренимо од почетка.

Носталгија

Реч носталгија настала је спајањем грчких речи ностос (враћање кући) и алгос (бол). Сковао ју је Ј. Хофер, тада студент медицине, у својој дисертацији 1688. године. Послужила му је за описивање чежње за кућом коју су швајцарски плаћеници осећали борећи се у страним земљама.

Занимљиво је што су је војни лекари третирали као болест и приписивали оштећењима уха или мозга изазваних јаким звуком звона. Било им је забрањено да певају њихове народне песме да се не би и остали „разболели” – и били су толико озбиљни у томе да су оне који су се о забрану оглушили кажњавали и смрћу. Војници су, што је и логично, нарочито били склони носталгији; и Швајцарци нису били први

Четрдесетак година пре тога, у Тридесетогодишњем рату, 6 шпанских војника је пуштено кући јер су патили од ел мал де цоразóн (бола срца) за домовином.

До 19. века је то осећање постало топос књижевности романтизма.

Kонцепти слични носталгији појављују се у културама широм света.
Саудаде потиче из португалског. Означава дубоку емоцију, која би најбоље могла да се опише као меланхолична чежња, за вољеном особом или ствари која није ту и вероватно се више никада неће вратити. Описују је и као „љубав која остаје кад особа оде”.
Најчешћа тема песама које припадају музичком жанру фадо, насталог у Португалу, управо је саудаде.

Sehnsucht  је немачка реч која означава чежњу или жудњу; неки психолози је користе за описивање мисли и осећања о несавршености и недовршености свих аспеката живота, заједно са утопијском жељом за идеалним, које делује стварније од саме стварности.

物の哀れ (Моно но аwаре) је јапански термин који значи бити свестан пролазности и непостојаности свега; нежна туга коју изазива непроменљива чињеница да је све променљиво.

У будистичком учењу се појављује концепт патње (дуккха), о којој говори Прва племенита истина. Друга племенита истина, која се бави њеним пореклом, наводи да је узрок свих патњи пожуда – у проширеном смислу, жеља или жудња. Најдубљи облик патње је незадовољство што се ствари, онако променљиве и несталне какве јесу, не поклапају са нашим очекивањима. Прилично поједностављено речено, патња престаје кад се искорене жудња и везаност.

У западном друштву и данашњем времену, носталгија више нема негативну конотацију; кад је дозирана, побољшава расположење и повезује нас са другима. Присећање „добрих старих времена” уткано је у наш свакодневни живот, од Фејсбука који нас подсећа на наше неколико година старе објаве па до урамљених породичних фотографија, које сви имамо код куће на полици или на зиду.

Руку под руку са тим иде идеализација прошлости, односно памћење прошлих догађаја као лепших и бољих него што су заправо били.

Kако памтимо?
Дугорочна меморија се не чува само у једном делу него по целом мозгу, у групама неурона. Неурони су груписани су на исти начин као оригинално искуство, тако да, на пример, групе неурона у потиљачном режњу чувају визуелна сећања, а они у амигдали она везана за емоције. Складиштење меморије је непрекидни процес рекласификације настале услед непрекидних промена у нашим неуронским стазама и паралелне обраде информација у нашим мозговима.

Лекција из биологије је скоро готова, обећавам – кад је реч о памћењу прошлих догађаја, у свести нам најдуже остаје и најживље се сећамо како смо се осећали. Kонкретни детаљи временом мање или више избледе.

Сва наша сећања, као и све наше мисли, су субјективне. Ако смо сећање везали за позитивну емоцију, запамтићемо га као нешто позитивно.

Објективно гледано, деведесете године прошлог века нису биле баш најсрећнији период наше историје, поготово у политичком и економском смислу. Од санкција, преко хиперинфлације и ратова па до бомбардовања, није мањкало догађаја који остављају ране на души и горак укус у устима.

Упркос томе, велики део нас, тада деце, ништа од тога није осетило и памти те године као диван период. Знам људе којима чак ни бомбардовање није остало у ружном сећању, јер су били превише мали и сакривање у склоништа су доживели као игру.

Генерацији наших родитеља је, углавном, Југославија остала у свести као најлепше доба. Живот је био другачији, а они млади. Та велика држава је, као и све остале ствари на свету, имала своје предности и мане, али је преовладавајуће осећање било оптимизам. Тако су је и запамтили и пренели и нама, па се појавила нова генерација југоносталгичара која у тој држави никада није живела.

Осим за личну историју, ово важи и за колективно памћење. Пример за то је идеализација педестих година 20. века у САД, кроз медије представљена као доба винтиџ моде, милкшејкова, плавих локни Мерлин Монро и лепих породичних кућа са савршено покошеним травњаком.

Прави Амерички сан, ако сте бели и богати, и, у идеалном случају, мушко. Ако сте, рецимо, црна жена која ради као кућна помоћница у Мисурију… не баш.

Идеализација прошлости кроз историју
Вратимо се на сам почетак овог текста и чежњу за златним добом људске историје, када су цветали морал и култура, знао се ред и све је било другачије него сада, и (судећи по жалопојкама оних које сам ја имала прилике да чујем) нимало налик срамотној декаденцији савременог човека, посебно нових генерација.

На нове генерације жалили су се и Аристотел и Хорације, још у античко доба. Током (не тако малог броја) векова који су прохујали од тада па до сада, настало је много дела у којима се поновила иста жалба, па се намеће питање: колико је прва генерација људи била добра и безгрешна када са сваком наредном људи све више кваре, а чак и данас има добрих људи?

Такође: ако је (свака?) претходна генерација била боља од оне наредне, како и зашто се то десило, ако их је она генерација која се жали васпитавала?

У Помпеји, граду који је, по Википедији, основан у 6. или 7. веку пре нове ере, постојали су графити. Уколико мислите да су то била предивна уметничка дела узвишеног садржаја, лоше мислите. Од натписа у стилу „Гаиус Пумидиус Дифилус је био овде” (исти, само са другим, српским именом, видела сам на вратима кабине у WЦ-у кафића, лета господњег 2018.), преко изјава љубави и мржње, па до врло простих речи и цртежа одређеног дела тела.

Kад је реч о визуелном представљању тог дела мушке анатомије, променио се уметнички стил, али не и порука и функција.

 

Што се тиче морала, промискуитетности и става да је пре било више љубави и да се није мислило само на задовољења физичке потребе, узела бих пример из 14. века. Ђовани Бокачо је у то доба, на прелазу из средњег века у хуманизам, написао своје најпознатије дело, Декамерон. Ако сте га прочитали, знате да се заплет великог броја новела врти око секса. Не богоугодног секса у циљу продужења врсте (у средњем веку, једино такав није био грех), него необавезног, из уживања, често са људима које су јунаци први пут у животу видели.

Kаже се да добри писци умеју да дају тачнију и јаснију слику друштва неког доба него историчари.

Још једна тзв. пошаст данашњице је модерна технологија, пре свега Интернет и друштвене мреже. Отуђују нас. Опскрбуљују нас већим бројем информација него што нам треба и него што је здраво.
Исте бриге су постојале још од настанка штампарске машине, која је била трн у оку, пре свега Цркви.

Један бенедиктински монах, професионали писар, написао је: „они бесрамно штампају материјале који могу, авај, распалити омладину, на коју се лако утиче…”.

Људи су се опет јако забринули у 18. веку, када су дневне новине постале популарне.

И опет, кад је на сцену ступио радио.

Kао што већ можете и да претпоставите, исто је важило и за телевизију, уређај за који су „његови противници изразили жалбу да прети да угрози радио, разговор, читање, обрасце породичног живота и резултира вулгаризацијом америчке културе” (Елен Вартела).

Проблем је и одбацивање традиционалних вредности; далеко од тога да су оне а приори лоше, али исто тако, на све мање људи (пре свега младих) утиче она фамозна крилатица „а шта ће људи рећи?” која тера људе да раде оно што њима лично можда не одговара, али – „то тако треба”.

„Вероватно не постоји период у историји у ком су млади људи показивали тако јаку и недвосмислену тенденцију да одбацују старо и желе ново”, како рече један новинар Портсмутских вечерњих новости у свом чланку. Објављеном 1936. године.

Времена се мењају и начин живота се мења. Утопијско златно доба никада није постојало; данашње време има много лоших страна, да, али имало их је и свако претходно.

Људи су одувек били исти.

 

 

 

Дуња Јовановић
Kултивишисе.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име