Врата капије зашкрипала су када их је руком гурнуо и ушао у зарасло двориште. Уска бетонска стаза није се видела од корова. Осетио је само другачији бат корака кад је загазио на њу. Около је све било прекривено шипражјем, и руком је склањао од себе грање док је ишао до куће.
Прозор је био одшкринут, двокрилни са простором између. Испружио је руку и у углу напипао кључ од улазних врата. Брава је с муком шкљоцнула и ушао је већ помало заборављен простор. Прошао је кроз паучину која је окитила врата по угловима, само је протресао косу и застао на сред собе заслепљен мраком који га је једино дочекао. Напољу је био сунчан дан, један од оних када суце немилице просипа своје зраке. Отворио је све прозоре и сео на једну столицу у ћошку. У торби је имао хладну лименку пива, отворио је и халапљиво потегао на суво грло. Јако је подригнуо и очи су му биле крваве од тог напора. Сутра ће почети са сређивањем. Гледао је по соби може ли се преспавати ту. Кревет је био прекривен неким чаршавом али се видело да су душек изгрицкали мишеви. Изнео га је на сред дворишта преко траве и ту легао. Сатима је лежао и гледао у небо изнад своје родитељске куће. Видео је да мора и кров да пресложи и замени напукле црепове. Није то ништа, само кад је овде, тешио се.
Имао је новца па ће сутра наручити нов намештај, бар оно најнеопходније. Узео је телефон да види понуду али му се спавало и трго се кад је већ мрак пао. У кући није било струје. Сутра ће и то средити. Бојао се само да опет заспи, јер хиљаду пута је сањао овај сан да се вратио а будио се увек и изнова у свом чистом и белом кревету главног града Данске. Не и овај пут, обећавало је небо над Србијом са свим својим звездама и сателитима одозго се смешило на њега.
