Преко је потребно да препознамо тренутке сусрета, који нам неће дозволити да будемо омасовљена гомила људи који седе сами и зуре у телевизор. Парадоксално је што нам се чини да смо посредством екрана повезани са светом, док нам то, у ствари, одузима могућност људског суживота и, што је једнако опасно као и ово, чини нас безвољним. ”Телевизија је опијум за народ”. Ја то стварно мислим, јер човек седи испред екрана као обамро, и мада не налази ништа од онога што тражи ипак остаје ту, неспособан да устане и учини нешто ваљано. Телевизија нам одузима вољу да се посветимо неком занату, да прочитамо књигу, да поправимо нешто у кући док слушамо музику или испијамо чај. Или да одемо у кафану са неким другом, или да попричамо са укућанима. Гледање телевизије постаје права досада, права гњаважа, на коју се навикавамо као у недостатку нечег бољег. Монотоно седење пред телевизором анестезира чула, умртвљује ум, шкоди души.
Не видимо ништа што нас не обасјава као светлост екрана, не чујемо ништа друго што до нас допире а да није набијено децибелима, више не осећамо мирисе. Ни цвеће више не мирише.
Ернесто Сабато
