Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh. Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja. Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“ Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcisizam, okretanje libida ka samom sebi. Narcisizam je najraniji stepen ljudskog razvoja a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida 1 da je libido, okrenut prema drugima ljubav; ili prema sebi — narcisizam. Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju u smislu da što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina. Paul Tilih u prikazu Zdravog društva u časopisu „Pastoralna psihologija“, septembar 1955, sugerisao je da bi bilo bolje da se ispusti dvosmisleni termin „ljubav prema sebi“ i zameni terminom „prirodno potvrđivanje samog sebe“ ili „paradoksalno prihvatanje samog sebe“. Koliko god da shvatam prednosti njegovog predloga, u ovoj tački s njim ne mogu da se složim. U terminu „ljubav prema sebi“ mnogo je jasnije da on sadrži paradoksalni element ljubavi prema sebi. Izražena je činjenica da je ljubav stav koji je isti prema svim objektima, uključujući i mene. Takođe se ne sme zaboraviti da termin „ljubav prema sebi“, u smislu u kome se ovde upotrebljava, ima čitavu istoriju. U zapovesti „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“, Biblija govori o ljubavi prema sebi, a Majster Ekhart  govori o ljubavi prema sebi u potpuno istom smislu.

Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti između ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar ,,on“ nije postao privesak svoje društveno-ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo? Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom vidu sebičnosti 1 ljubavi prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je voleti svog bližnjeg, kao ljudsko biće, vrlina, mora takođe biti vrlina, a ne porok, da volim sebe jer sam i sam ljudsko biće.

Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo zaključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno. Ideja izražena u Bibliji „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvenog pojedinstva, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom pojedinstvu je neodvojivo povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću. Sada smo stigli do osnovnih psiholoških premisa na kojima počivaju zaključci našeg dokaza. Uopšte uzevši, to su sledeće premise: „objekt“ naših oseća- nja i stavova nisu samo drugi, već i mi sami; stavovi prema drugima i prema sebi, daleko od toga da su kontradiktorni, u osnovi su konjunktivni. U odnosu na problem o kome je reč, to znači: ljubav prema drugima i ljubav prema sebi nisu alternativne. Naprotiv, stav ljubavi prema sebi naći će se kod svih koji su sposobni da vole druge. S obzirom na vezu između „objekta“ sopstvenog sopstvenog pojedinstva, ljubav je, u principu, nedeljiva . Prava ljubav je izraz produktivnosti  podrazumeva brigu, poštovanje, odgovornost i zna- nje. Ona nije „afekat“ u smislu da smo od nekog aficirani, već delatna težnja da voljena osoba raste i bude srećna, težnja koja je ukorenjena u sopstvenoj sposobnosti za ljubav. Voleti nekoga, to je aktualizacija i koncentracija ljubavne moći. Temeljna afirmacija koju sadrži ljubav usmerena je na voljenu osobu kao otelovljenje suštinski ljudskih kvaliteta. Ljubav prema jednoj osobi podrazumeva ljubav prema čoveku kao takvom. Vrsta „podele rada“, kako je to nazvao Vilijam Džems, prema kojoj neko voli svoju porodicu, a bezosećajan je prema „strancu“, znak je temeljne nesposobnosti da se voli. Ljubav prema čoveku nije, kako se često pretpostavlja, apstrakcija koja do- lazi nakon ljubavi prema određenoj osobi, već je njena pretpostavka, mada se genetski stiče kroz ljubav prema određenim pojedincima. Iz ovoga sledi da moje sopstveno pojedinstvo mora da bude objekat moje ljubavi isto toliko koliko i druga osoba. Afirmacija sopstvenog života, sreće ,rasta, slobode , ukorenjena je u  sopstvenoj sposobnosti za ljubav, tj. u brizi, poštovanju, odgovornosti i znanju. Ako je pojedinac sposoban da voli produktivno, on voli i sebe; ako može da voli sam o druge, ne može da voli uopšte. Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge? Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto iz- vuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih 1 po- štovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa sem sebe; svaku osobu 1 svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli.

Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa? Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi, daleko od toga da su identične , ustvari  nisu suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, već premalo; u stvari, ona sebe mrzi. Ovaj nedostatak naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz nje- ne neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem posti- zanju sama sebe sprečava. Čim se da se ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna, kao da je svoju ljubav povukla od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge , a li one nisu sposobne da vole ni sebe. Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Mada svesno veruje da je izuzetno naklonjena svom detetu, ona, u stvari, gaji duboko potisnuto neprijateljstvo prema objektu svoje brige. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli. Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne ma- lom broju ljudi koje obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se nesebičnost ne oseća kao „simptom“; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba ,,ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom.

Zbunjena je što je, uprkos svojoj nesebičnosti, ne- srećna i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući. Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa ma- nje snažna, egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena nesebičnost protumači kao simptom među ostalim simptomima, kako bi se mogao ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome se korene kako njena nesebičnost, tako i njene druge nevolje. Priroda nesebičnosti postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešće pre- ko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu Ona veruje da će putem njene nesebičnosti njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene nesebičnosti, među- tim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima. Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su, obično, zaražena maj- činim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične’* ne razlikuje se mnogo od „uticaja“ sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina nesebičnost sprečava decu da je kritikuju. Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da, u sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća za de- te nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe.

Te se ideje o ljubavi prema sebi najbolje mogu sažeti citatom Majstera Ekharta: „Ako voliš sebe, voliš i druge kao sebe. Sve dok drugu osobu voliš manje nego sebe, nećeš uspeti da stvarno voliš sebe, ali ako voliš sve jednako, uključujući i sebe, volećeš ih kao jednu osobu, a ta osoba je i bog i čovek. Tako je veliki i pravedan onaj ko, voleći sebe, jednako voli i druge.“

 

Erih From iz knjige Umeće ljubavi

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime