Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Kалвин о љубави према себи говори као о „покварености“ Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Kалвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцисизам, окретање либида ка самом себи. Нарцисизам је најранији степен људског развоја а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида 1 да је либидо, окренут према другима љубав; или према себи — нарцисизам. Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују у смислу да што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина. Паул Тилих у приказу Здравог друштва у часопису „Пасторална психологија“, септембар 1955, сугерисао је да би било боље да се испусти двосмислени термин „љубав према себи“ и замени термином „природно потврђивање самог себе“ или „парадоксално прихватање самог себе“. Kолико год да схватам предности његовог предлога, у овој тачки с њим не могу да се сложим. У термину „љубав према себи“ много је јасније да он садржи парадоксални елемент љубави према себи. Изражена је чињеница да је љубав став који је исти према свим објектима, укључујући и мене. Такође се не сме заборавити да термин „љубав према себи“, у смислу у коме се овде употребљава, има читаву историју. У заповести „Љуби ближњег свог као самог себе“, Библија говори о љубави према себи, а Мајстер Екхарт говори о љубави према себи у потпуно истом смислу.
Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар ,,он“ није постао привесак своје друштвено-економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство? Пре него што почнемо расправу о психолошком виду себичности 1 љубави према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је волети свог ближњег, као људско биће, врлина, мора такође бити врлина, а не порок, да волим себе јер сам и сам људско биће.
Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво закључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „Љуби ближњег свога као самог себе“ подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопственог појединства, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом појединству је неодвојиво повезана са љубављу према сваком другом бићу. Сада смо стигли до основних психолошких премиса на којима почивају закључци нашег доказа. Уопште узевши, то су следеће премисе: „објект“ наших осећања и ставова нису само други, већ и ми сами; ставови према другима и према себи, далеко од тога да су контрадикторни, у основи су коњунктивни. У односу на проблем о коме је реч, то значи: љубав према другима и љубав према себи нису алтернативне. Напротив, став љубави према себи наћи ће се код свих који су способни да воле друге. С обзиром на везу између „објекта“ сопственог сопственог појединства, љубав је, у принципу, недељива . Права љубав је израз продуктивности подразумева бригу, поштовање, одговорност и зна- ње. Она није „афекат“ у смислу да смо од неког афицирани, већ делатна тежња да вољена особа расте и буде срећна, тежња која је укорењена у сопственој способности за љубав. Волети некога, то је актуализација и концентрација љубавне моћи. Темељна афирмација коју садржи љубав усмерена је на вољену особу као отеловљење суштински људских квалитета. Љубав према једној особи подразумева љубав према човеку као таквом. Врста „поделе рада“, како је то назвао Вилијам Џемс, према којој неко воли своју породицу, а безосећајан је према „странцу“, знак је темељне неспособности да се воли. Љубав према човеку није, како се често претпоставља, апстракција која до- лази након љубави према одређеној особи, већ је њена претпоставка, мада се генетски стиче кроз љубав према одређеним појединцима. Из овога следи да моје сопствено појединство мора да буде објекат моје љубави исто толико колико и друга особа. Афирмација сопственог живота, среће ,раста, слободе , укорењена је у сопственој способности за љубав, тј. у бризи, поштовању, одговорности и знању. Ако је појединац способан да воли продуктивно, он воли и себе; ако може да воли сам о друге, не може да воли уопште. Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто из- вуче; њој недостаје интерес за потребе других 1 по- штовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа сем себе; сваку особу 1 сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли.
Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи, далеко од тога да су идентичне , уствари нису супротности. Себична особа не воли себе превише, већ премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак наклоности и бриге за себе који је само израз ње- не непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чим се да се она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна, као да је своју љубав повукла од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге , а ли оне нису способне да воле ни себе. Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Мада свесно верује да је изузетно наклоњена свом детету, она, у ствари, гаји дубоко потиснуто непријатељство према објекту своје бриге. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли. Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не ма- лом броју људи које обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр. депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се несебичност не осећа као „симптом“; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа ,,не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном.
Збуњена је што је, упркос својој несебичности, не- срећна и што су њени односи са најближима незадовољавајући. Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа ма- ње снажна, егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена несебичност протумачи као симптом међу осталим симптомима, како би се могао исправити њен недостатак продуктивности у коме се корене како њена несебичност, тако и њене друге невоље. Природа несебичности постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће пре- ко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу Она верује да ће путем њене несебичности њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене несебичности, међу- тим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су, обично, заражена мај- чиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне’* не разликује се много од „утицаја“ себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина несебичност спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да, у стицању искуства шта је љубав, радост и срећа за де- те није ништа поучније од мајке која воли и себе.
Те се идеје о љубави према себи најбоље могу сажети цитатом Мајстера Екхарта: „Ако волиш себе, волиш и друге као себе. Све док другу особу волиш мање него себе, нећеш успети да стварно волиш себе, али ако волиш све једнако, укључујући и себе, волећеш их као једну особу, а та особа је и бог и човек. Тако је велики и праведан онај ко, волећи себе, једнако воли и друге.“
Ерих Фром из књиге Умеће љубави
