Најважнија сфера давања није сфера материјалних добара, већ је то специфично људско царство. Што једна особа даје другој? Она даје од себе, оног најдрагоценијег што има, даје од свог живота.
Ово не значи нужно да она жртвује свој живот за друге, већ да јој даје од онога што у њој живи; даје јој од своје радости, својих интереса, разумевања, знања, од свог хумора, своје туге – све изразе и манифестације онога што у њој живи.
Давањем свог живота она обогаћује другу особу, појачавајући своју властиту животност појачава осећај животности другог. Она не даје да би примила; само по себи, давање је изванредна радост.
Али дајући, она не може а да нешто не оживи у другој особи, а то што је оживљено повратно се у њој одражава; у истинском давању не може а да се не прими оно што јој се узвраћа.
Давање подразумева да смо и другу особу учинили даваоцем и да заједно делимо радост што је, захваљујући обома, нешто заживело.
У чину давања нешто се родило и обе особе које у томе суделују благодарне су због живота који је рођен захваљујући њима.
