Да ли је љубав умеће? Ако јесте, она захтева знање и труд. Или је љубав пријатно осећање које је ствар случаја, нешто што нам се „догоди“ ако имамо среће? Ова мала књига се заснива на првој претпоставци, мада, несумњиво, већина људи данас верује у другу. Није да људи љубав сматрају неважном. Они су гладни љубави; ипак, иако гледају безброј филмова о срећним и несрећним љубавним причама, слушају стоти- не безвредних љубавних песама, једва да ће ико помислити да би о љубави требало нешто да се научи. Овај чудесан став се заснива на неколико претпоставки које, или свака за себе или појединачно, настоје да га подрже. Већина људи проблем љубави схвата као проблем како бити вољен , а не као проблем вољења, тј. способности да се воли. Њихов је проблем, зато, како бити вољен, како бити вредан љубави. Да би остварили тај циљ они се крећу разним путевима. Један, који нарочито користе мушкарци, је да се буде успешан, моћан и богат колико им то допушта граница њиховог друштвеног положаја.

Други, карактеристичан за жене, је да себе учине привлачном неговањем тела, избором одеће итд. Остали начини постизања привлачности, које подједнако користе мушкарци и жене, састоје се у усвајању финих манира, развијању занимљиве конверзације, скромности, добронамерости, спремности да се помогне. Многи од начина помоћу којих човек себе чини достојним љубави су исти као они које користи у постизању успеха, „задобити пријатеље и утицајне људе“. У ствари, оно што већина људи наше културе подразумева под; „бити достојан љубави“  у суштини је мешавина оног „бити популаран“ и „имати сексе- пила“.Друга претпоставка на којој се заснива став да нема ничег што би требало научити о љубави је претпоставка.да је проблем љубави проблем објекта , а не проблем моћи. Људи мисле да је волети лако, али да је тешко наћи прави објект љубави или праву особу која би нас волела. За овај став постоји неколико разлога који се темеље на развоју модерног друштва. Један од разлога је велика промена, која се догодила у 20. веку, у погледу избора „љубавног објекта“. У викторијанској ери, слично многим традиционалним култура- ма, љубав, углавном, није била спонтано лично искуство које је могло да доведе до брака. Напротив, брак су уговарале, или заинтересоване породице, или проводаџија, или је уговаран без таквих посредника; он је склапан на основу друштвених обзира, а за љубав се претпостављало да ће се развити пошто се брак већ склопи. У последњих неколико генерација идеја романтичне љубави је постала скоро универзална на Западу. У Сједињеним Државама мада нису ишчезли обзири конвенционалне природе, људи углавном траже „романтичну љубав“, лични доживљај љубави који затим треба да их доведе до брака. Та нова идеја слободе у љубави морала је знатно да допринесе значају објекта насупрот значају функције. Са овим фактором је у блиској вези и друга црта, карактеристична за савремену културу. Наша целокупна култура се заснива на жудњи за куповањем, на идеји узајамно корисне размене.

Срећа модерног човека је у усхићењу које га обузима пред излозима 1 у куповању свега што себи може да приушти, за готовину или на кредит. Он (или она) људе посматра на сличан начин. Привлачна девојка за мушкарца, привлачан мушкарац за жену, добитак су за којим трагају. „Привлачан“ обично означава лепо упаковане особине које су популарне и тражене на тржишту личности. Оно што особу чини привлачном, како физички, тако и психички, зависи од моде времена. Двадесетих година, била је привлачна девојка која пије и пуши, изазовна и необуздана: данас, мода захтева повученост и већу приврженост дому. При крају деветнаестог и почетком овог века мушкарац је морао да буде агресиван и амбициозан: данас, да би био привлачно „упакован“ мора да буде друштвен и толерантан. У сваком случају, човек се заљубљује у таквог партнера чија је понуда особина унутар домета сопствених могућности за размену. Спреман сам за погађање; објекат мора да буде пожељан са становишта своје друштвене вредности и истовремено, треба да ме жели, узимајући у обзир моје видљиве и скривене особине и могућности. Тако се две особе заљубљују када осете да су на тржишту пронашле најбољи расположиви објект узимајући у обзир ограничености сопствених разменских вредности. Kао и при куповини некретнина, скривене могућности које могу да се развију играју често значајну улогу у овом погађању. Не треба зато да нас изненађује што у култури у којој преовлађује тржишна оријентација и у којој је материјални успех истакнута вредност, и људски љубавни односи следе исти образац размене који влада на тржишту роба и рада.Трећа грешка која наводи на претпоставку да не- ма ничег што би требало да се научи о љубави, је последица тога што се почетна „заљубљеност“ брка са трајним стањем љубави или, боље речено, истрајавањем у љубави. Ако двоје људи, који су били странци, као што смо и сви ми, изненада допусте да се зид између њих сруши и осете блискост, осете да су једно, тај тренутак сједињења је један од најблаженијих, нај- узбудљивијих доживљаја у животу. Оно је још дивније и чудесније за особе које су биле усамљене, изоловане, невољене.

То чудо изненадне интимности је често олакшано ако је подстакнуто или удружено са сексуалном привлачношћу и задовољењем. Међутим, ова врста љубави, по својој природи, није трајна. Две се особе добро упознају, њихова присност све више и више губи свој чудесни карактер, док њихове супротности, њихова разочарања, њихова узајамна досада не убију и оно што је преостало од почетног узбуђења. Ипак, у почетку, они све то не знају: у ствари, за њих је интензитет занесености, оно „лудовање“ једног за другим, доказ јачине њихове љубави; а заправо, то можда само сведочи о степену њихове претходне усамљености.Овај став — да ништа није лакше него волети — упркос силним доказима о супротном, остаје преовлађујуће схватање о љубави. Нема скоро ниједне делатности, ниједног подухвата који, као љубав, започињу са тако огромним надама и очекивањима, а ипак се по правилу завршавају неуспехом. Да је ово случај са било којом другом делатношћу, људи би били заинтересовани да сазнају разлоге неуспеха и да науче како би то могло боље да се ради — или би одустали од такве делатности. Пошто је у случају љубави ово последње немогуће, изгледа да постоји само један прави начин да се превазиђе неуспех у љубави — да се испитају разлози овог неуспеха и да се настави са проучавањем смисла љубави.Први корак који треба да предузмемо је да стек- немо свест о томе да је љубав умеће, баш као што је то и живот; ако желимо да научимо како да волимо, морамо да поступамо исто као када желимо да научимо неко друго умеће, рецимо музику, сликарство, столарство, или умеће медицине или инжењерство. Kоји су нужни кораци у учењу било ког умећа? Процес учења умећа прикладно је поделити на два дела: први, савлађивање теорије; други, савлађивање праксе. Ако желим да научим умеће медицини је, прво морам да сазнам чињенице о људском телу и различитим болестима. Kада стекнем све то теоријско знање, још нипошто нисам меродаван у умећу медицине. Мајстор у том умећу ћу постати само после дуготрајне праксе, кад се резултати мог теоријског сазнања и резултати моје праксе стопе у истом — мојој институцији, суштини мајсторства било ког умећа. Али, поред савлађивања теорије и праксе, постоји и трећи фактор који је нужан да се постане мајстор у било ком умећу — овладавање умећем мора бити наш највиши циљ; ништа на свету не сме да нам буде важније од тога. Ово важи за музику, за медицину, за столарство али и за љубав. И можда се овде налази одговор на питање зашто људи у нашој култури, упркос очигледним неуспесима, тако ретко покушавају да науче ово умеће; упркос дубоко укорењеној жудњи за љубављу, скоро све друго се сматра важнијим од ње: успех, престиж, новац, власт — скоро сву своју енергију користимо да научимо како да остваримо ове циљеве, а скоро никакву да научимо умеће љубави. Зар може да се сматра вредним труда само оно помоћу чега се може стећи новац или углед, а да се на љубав, која „само“ унапређује душу, али је бескорисна у модерном смислу, гледа као на луксуз на који немамо права да трошимо много енергије? Kако било да било, у расправи која следи, умеће љубави ће бити обрађено у смислу горе наведене поделе: прво ћу размотрити теоњу љубав то ће обухватити већи део књиге; а затим ћу да разматрам праксу љубави  тек онолико колико се може рећи о пракси на овом, као и на било ком другом подручју.

Из књиге Умеће љубави

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име