Smrt je suštinski problem ne samo za čoveka već i za svako biće koje postoji na zemlji. Svaka ljudska aktivnost, sve što čovek čini ima iza sebe strah od smrti i težnju da se smrt pobedi i prevaziđe. Čak i zlo koje čine ljudi često je motivisano ciljem da se njime prevaziđe smrt i živi večno. Uostalom, greh u hrišćanskom shvatanju nije ništa drugo do akt kojim čovek želi da pobedi smrt i živi večno, ali to ne postiže. Sam život, samo postojanje nije prosto pozitivna kategorija, već i negaciona. Živeti, postojati znači stalno pobeđivati i izbegavati smrt. Nije slučajno što život konstatujemo — tj. postajemo svesni da živimo, u punom smislu ove reči — onda kad izbegnemo smrt i kad god sagledavamo život iz perspektive smrti.

Sve ljudske filosofije, kao i religije, imaju svoje korene, uzroke nastanka, u problemu smrti, tj. polaze od problema smrti i teže da ga reše. Počeci jelinske filosofije se temelje na konstataciji o prolaznosti i propadljivosti bića. S obzirom na to da sva bića prolaze i umiru, glavno pitanje jelinske filosofije, od koga ona počinje, jeste: šta je istina bića? Problem nestajanja konkretnih bića, tj. njihova smrt, stavio je stare jelinske filosofe pred pitanje: kako možemo govoriti o istinitosti jednog bića ako ono umire, ako nestaje? Ukoliko je sve što postoji prolazno, smrtno (ako sve teče, τά πάντα ρεῖ, kako kaže filosof), što se u prirodi i vidi, šta je to istinito u nama, u svetu u kome živimo?

Postavljeno pitanje nije akademsko, već izražava vrlo složen problem, koji se ne tiče samo pitanja smrti u kontekstu našeg večnog postojanja nego i našeg odnosa prema svetu u kome živimo. Ako je taj svet prolazan i ako su bića smrtna, a samim tim lažna, onda je to veliki problem za život u takvom svetu. Čovek mora pretpostaviti da postoji istina bićâ, da postoji nešto u bićima što ne prolazi i samim tim ih čini istinitim, da bi mogao da ima odnos prema njima. Dakle, osnovni problem filosofije je smrt i prolaznost bića. Otuda se jelinska filosofija, pre svega, bavila pitanjem ontologije, pitanjem istine bića i njegove smrti — i na njega je dala svoj specifičan odgovor.

Hrišćanska teologija takođe polazi od problema smrti i na jedinstveni način nudi rešenje ovog problema. O ovome najrečitije svedoči činjenica da je hrišćanstvo vest o vaskrsenju Hristovom, vera u pobedu života nad smrću. Naravno, hrišćani su na postojanje, tj. na istinu bića, a samim tim i na problem smrti, gledali drugačije nego jelinski filosofi i zato je i njihov odgovor na ovaj problem drugačiji.

U našem savremenom svetu kao da problem smrti ne postoji. Savremenom čoveku zapadnoevropske civilizacije umiranje, odnosno smrt, čini nam se, ne predstavlja nikakav problem. Savremena civilizacija, štaviše, kao da zagovara nihilizam kao krajnji ishod istorije. Naša zapadnoevropska civilizacija je porodila ateizam i proglasila je Boga mrtvim (up. Ničeova dela), tj. sebi je postavila za krajnji cilj nihilizam. Savremeni filosofi i mislioci se pre bave promišljanjem o kvalitetu života, a ne o njegovoj dužini, večnom trajanju. Ako se i govori o smrti kao problemu, tretira se kao psihološki, a ne kao ontološki problem. Međutim, da li je to tako, da li nas umiranje plaši samo kao psihološki proces?

Stavu da je smrt stvar psihologije gotovo da su se priklonili i sami hrišćani. Za većinu savremenih hrišćana smrt kao da ne predstavlja nikakvu tragediju. I to ne sa aspekta vere u vaskrsenje Hristovo i, uopšte, u vaskrsenje čitave tvorevine, već na osnovu ubeđenja da taj problem ne postoji u teologiji i da nije postojao ni kod svetih otaca rane Crkve. Za njih se problem spasenja ne tiče problema smrti i njenog prevazilaženja, nego je to etička stvar, pitanje nagrade ili kazne čoveka u zagrobnom životu duše, na osnovu toga šta je činio tokom života u telu. Otuda većina savremenih hrišćanskih bogoslova ne pristupaju istinama vere, koje su nam predate na osnovu učenja apostola i svetih otaca i na osnovu njihovog iskustva, sa aspekta da se one tiču problema smrti, kao što je to bio slučaj u početku hrišćanstva, već u najboljem slučaju sa etičkog aspekta. Međutim, da li su sveti oci o smrti rasuđivali sa psihološkog ili ontološkog aspekta? Šta su oni podrazumevali pod spasenjem?

Šta je smrt i otkud ona u prirodi? Je li to prirodni proces i normalan tok stvari, kao što to većina ljudi danas shvata? Je li ona nepostojeća, zato što je čovek besmrtan po duši, kako veruje većina hrišćana danas, ili zato što je priroda besmrtna po sebi, kako veruju materijalisti, ili je ona „poslednji i najgori neprijatelj“ čoveka i svih ostalih bića, kako kaže Sveti apostol Pavle? Ako je ovo drugo, na osnovu čega apostol Pavle tvrdi da je smrt najgori neprijatelj bića koja preti da ih poništi i ima li za nju rešenja? Mogu li ljudi da prevaziđu smrt i da postoje večno? Šta o ovome govore sveti oci Crkve?

Prvo ćemo se osvrnuti na jelinsku filosofiju, tj. na njenu ontologiju, i na njeno određenje smrti, kao i na njeno rešenje ovog pitanja. To činimo zato što su hrišćani svoj odgovor na ovaj problem dali jednim delom i u kontekstu polemike sa jelinskom ontologijom i onim što je ona nudila kao rešenje problema smrti. Zato ćemo najpre odgovoriti na pitanja: šta je istina bića i smrt za stare jelinske filosofe, otkud smrt u svetu i kako su ovaj problem rešavali jelinski mislioci? Zatim ćemo predstaviti biblijsko i svetootačko učenje o postojanju i smrti i njenom poreklu, i to sa pravoslavne tačke gledišta i iz perspektive pravoslavnog predanja. Izložićemo i to na koji način pravoslavna teologija pristupa problemu smrti i kako ona vidi njegovo rešenje.

Nakon toga ćemo analizirati to kako su pojedini zapadni učitelji Crkve videli hrišćanstvo i hrišćansko učenje i koje su posledice tog viđenja po život ljudi u našoj savremenoj zapadnoevropskoj civilizaciji. Ovo je važno jer je zapadno hrišćansko učenje i pristup hrišćanskom životu — nažalost, dominantan danas, i to ne samo u zapadnom hrišćanstvu već i među pravoslavnim hrišćanima i bogoslovima — u velikoj meri doprineo da savremeni čovek i hrišćanin zaboravi na problem smrti. Drugim rečima, pokušaćemo da odgovorimo na pitanje: gde su koreni tome što savremeni hrišćani ne vide smrt kao centralni problem teologije i u kakvoj vezi stoje nezainteresovanost savremenog čoveka za problem smrti i kriza hrišćanske vere danas? Da li su tome doprineli i sami hrišćani time što je njihova propoved izostavila problem smrti, a samim tim i interesovanje za njegovo rešenje? Ova pitanja su još važnija ako se zna da je hrišćanska propoved od najranijih vremena bila vest o vaskrsenju Hristovom i o vaskrsenju i prevazilaženju smrti za svakog čoveka i svako biće.

U okviru hrišćanskog pristupa smrti kao najvećem neprijatelju, osvrnućemo se i na to otkud nihilizam u savremenoj zapadnoevropskoj civilizaciji. Ovo pitanje je utoliko važnije ukoliko znamo da nihilizam ne postoji ni u jelinskoj filosofiji niti pak među hrišćanskim ocima i učiteljima.
Na kraju ćemo videti u kom odnosu stoje problem smrti i Crkva, odnosno evharistija i evharistijsko viđenje postojanja ljudi i tvorevine i smrt. Tačnije, videćemo da li svaki čovek može da prevaziđe smrt i kako.

Episkop Ignatije (Midić)

 

spc

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime