Трептаји пуног месеца, у измаглици
над жедном пустињом, плаше ме.
Сећање пресеца пут и на ивици
разума стоје силуете неме.
Неме су и ноћи под капцима.
Крв је нема и сопство је немо.
Док нас немир сасвим обузима
нико не зна где то путујемо.
На томе путу што речи пресеца,
треба бити снажан, и још једном,
одолети трептају пунога месеца,
у измаглици над пустињом жедном.
Преузето из збирке песама: Крај једног драмског чина – Аноа, 2020. – Апатин
