Руски национални карактер био је предмет проучавања бројних философа, филолога, антрополога, етнолога, социолога, као што су Николај Берђајев, Борис Вишеславцев, Николај Лоски, Николај Трубецкој, Иван Иљин, Георгиј Федотов, Дмитриј Лихачов, Владимир Кантор, Георгиј Гачев, Иља Герасимов, Александар Панарин, Александар Огурцов, Леонид Милов, Анатолиј Бутенко, Јулија Колесниченко и др. „У менталитету одређене нације таложи се – друга је ствар на који начин – њено историјско искуство, перипетије њеног формирања и развоја“, наводи савремени руски философ Игор Пантин. „Менталитет, онако како га ја видим, јесте својеврсно памћење народа о прошлости, психолошка детерминанта понашања милиона људи оданих своме историјски насталом „коду“ у било којим околностима, не искључујући ни оно катастрофично“.
Николај Онуфријевич Лоски као основну и најдубљу црту менталитета руског нерода издвојио је религиозност и с њом повезано трагање за апсолутном правдом. Руски човек, по његовом запажању, влада префињеним осећајем разликовања добра и зла; он проницљиво опажа несавршенство свих људских поступака, никада се не задовољавајући њима и не престајући да трага за савршеним добром. „Руска идеја је хришћанска идеја; у првом плану у њој је љубав према паћеницима, самилост, брига за индивидуалну личност“. Из ове примогенитурне и примордијалне црте руског националног бића, по Лоском, проистичу и способност за највише форме искуства (тражење смисла живота и основа егзистенције), снага воље, која се манифестује кроз страственост у духовном (али и политичком) животу, што резултура максимализмом, екстремизмом и фанатизмом, доброта, слободољубље, месијанизам и позвање. Руску културу, како запажа савремени философ Владимир Никифорович Брјушинкин, карактерише „неповерење према култури везаној за рационално изграђени континуитет деловања који води ка планираном резултату и поверење према ирационалном бићу које се у целини доживљава као као повољно по човека захваћеног бујицом живота“. Истакнути културолог Георгиј Гачев овако представља модел руског Космоса: „Друм-путања, Русија-тројка, космодром у једносмерну бесконачност. И у формули руске логике три тачкице, недовршеност“. Руску бајку одликује тражење „новог царства и најлепшег места“, непрестано стремљење некуд „на крај света“. По речима Бориса Вишеславцева, „овде дакако постоји нешто заједничко бајколиком свету свих народа: лет изнад стварног ка чудесном, али има и нешто своје, особено, некакво скиталаштво руске душе. Љубав према туђем и новом овде, на земљи, и изван земаљских граница: „Јер иштемо град који ће доћи“.
Николај Берђајев у одређењу руског националног типа посебно истиче идеје жтрвености, несупростсатвљања, попрошћавања и унижавања. „Руска душа“, по Берђајеву, „сагорева у ватреном тражењу правде, апсолутне, божанске правде и спасења за читав свет и свеопштег васкрсења у новом животу. Она вечитo тугује због муке и страдања народа и читавог света и њена патња не зна за умирање. Та душа је обузета решавањем коначних, проклетих питања о смислу живота. Постоји немир, непокорност у руској души, неутаживост и немогућност да се задовољи ма чиме привременим, релативним и условним“. „За руску религиозност типична је јуродивост – прихватање туђих увреда, али и понижавање, изазов свету, подсмевање свету.
Медијевиста Георгиј Петрович Федотов, говорећи о идеалу „свете Русије“, истиче да „у староруској светости јеванђелски лик Христов сија блиставије него било где у историји“. Руски светитељи у свом понашању остварују Христов „кеносис“ (унижење), његово „обличје слуге“, сиромаштво, смерност, једноставност, самоодрицање, кротост. Особиту манифестацију руске религиозности, по овом аутору, представља јуродство Христа ради – облик хришћанског подвижништва који се одликује аскетским негирањем и одбацивањем сујете, истицањем противречности између дубоке хришћанске истине и површног „здравог разума и моралног закона“, као и социјалним служењем свету даром пророштва и изобличавања неправди.
Вратимо се Берђајеву: „Читава оригиналност руске мистике је у тражењу града Божијег, града који ће доћи, у очекивању силаска на земљу Небеског Јерусалима, у жудњи за свеопштим спасењем и свеопштим добром, у апокалиптичном расположењу. Ова апокалиптичка, пророчанска очекивања налазе се у противречности са тим осећањем да Руси свој град већ имају и да је тај град „света Русија“.
У овом раду позабавићемо се феноменом јуродства Христа ради као тежње за „градом који ће доћи“ (Јевр. 13, 14). Размотрићемо његове историјске одлике, богословску утемељеност и посебно карактеристичне пројаве које ће учинити да у Русији овај подвиг буде особито поштован и да као такав остави неизбрисив траг на руски национални менталитет.
Још је Ориген приметио да хришћани живе „супротно законима световног града“. Ово свакако важи за монахе, али понајвише за подвижнике који су одабрали најтежи пут достизања светости – јуродиве Христа ради. Јуродство је другачије живљење, живот у граду али изван свега у чему град живи, и оно представља нови, својеврсни „град који ће доћи“. Световни град и у Византији и у Русији декларативно је постао хришћански, али антитеза не престаје: јуродство означава нешто друго, неки „против-град“, анти-полис, односно другачији град. Јуродство, дакле, означава излазак из света, иступање из општег природног уређења, одбијање и кидање грађанских свеза, напуштање породице и сродника, свих друштвених конвенција. Јуродиви неизоставно мора бити бескућник у граду. Наиме, јуродство је безумље Христа ради (1. Кор. 3, 18), чије пројаве (одрицање од свога ума, живљење изван станишта, у крајњој беди, одевање у прљаве и ружне рите, „изазивачко“ понашање према формалним хришћанима) изазивају саблазан код „мудрих и разумних“ (1. Кор. 2, 26).
Подвиг јуродства Христа ради устину је један од најтежих и најсмелијих хришћанских подвига. Они који су га прихватали добровољно су се одрицали свих добара и лепота земног живота, сродника својих, постојбине, света у коме живе, и, при пуној свести и одговорности пред Богом за свој избор, привидно лишавали онога што је човеку најдрагоценије и најпотребније – разума, здравога смисла, општеприхваћених моралних норми и правила понашања. Јуродство је најскривенија светост: „скривени човјек срца“ (1. Петр. 3, 4) у овом виду подвижништва не само што није видљив душевно – телесним очима, него се приказује сасвим супротним у својим спољашњим пројављивањима: гротескно ругање свету сакрива од очију људских љубав према свету, телесна нагота духовну красоту, безумље – ум Христов, скитање – трагање за небеском Отаџбином, за „Вишњим Јерусалимом“.
Живећи у телу, јуродиви себе сматрају бесплотнима: храна, одећа, станиште за њих не представљају ни вредност, ни неопходну потребу. По више дана, па и недеља, јуродиви пребивају без јела: огладневши, они ће узети комад сува хлеба само од благочестивих хришћана, раздајући све што им претекне сиротима и убогима и тако духом дела телесна умртвљујући ради живота вечнога (Римљ. 8, 13). Тако, блажени Прокопије Устјушки „узимаше сасвим мало хране коју му даваху људи богобојажљиви, и то не сваки дан; од богатих и оних што неправду чињаху никада ништа нехте примити, и често без хране многе дане провођаше“. Св. Симеон јуродиви „Свету Четрдесетницу у потпуном уздржању штоваше“. Блажени Михаило Клопски „окусио би хлеба једном у седмици, а исто тако и воде пијаше“. „Безмерно беше уздржавање Висароново: некада читаву седмицу ништа у уста не стављаше, а некада по четрдесет дана без хране и пића провођаше“. Као одећа јуродивима служаху прљаве и ружне рите које људи бацаху на сметлиште, а неретко се блажени одрицаху и тога беднога покрова наготе своје. Чак и у Русији, по љутом мразу и студени, јуродиви ходе наги, прекривајући само средњи део тела каквом прњом, изнуравајући тело своје веригама, гвозденим кацигама или оковима. Због таквог изгледа они трпљаху презир и подсмевање околине, осуђивање и саблажњавање света; али им снагу даваше духовни покров, одећа непропадљива, за коју Апостол каза: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост“ (Кол. 3, 12). Као што Господ на земљи немаше где главе склонити (Мт. 8, 20), тако и изабрани Његови живљаху без станишта, изгоњени из домова људских, под ведрим небом – на трговима и улицама, на гробљима, храмовним портама, на ђубриштима и мочварним местима, као што је писано: „Изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи. Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13, 13-14). На јуродивима се испуњава истина о пророштву без части и прогону праведних у свету који Христа не познаје и не прима: „Они којих свет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“ (Јевр. 11, 38). Блажени Андреј, иако живи усред Константинопоља, нема где главе заклонити: сиромаси га изгоне из својих колиба, богати га ни у двориште непуштају, па угодник Божији леже међу псе, који га или уједају, или се од њега удаљавају. У житију Прокопија Устјушког (8. јули) налазимо овакво сведочанство о страдању и вери Светога: „Једне године зима беше љућа него икад, студен и мраз неподношљиви, и ветар силан, и снег обилан засу домове многе; људи и животиње смрзаваху се на путевима, у градовима и селима, и птице мртве на земљу падаху, и убоги велику беду трпљаху, јаучући и тресући се, и многи од њих помреше. У то доба и Свети Прокопије, наг телом, од љуте студени пострада: једном, напустивши ноћу припрату црквену, дође пред бедне уџере у којима сиротиња становаше, неби ли се макар мало огрејао; али не пустише Божијег човека да уђе, него са мочугама изађоше и стадоше га ударати и прогонити, вичући: Иди од нас, бедаче, остави нас! Тада блажени пронађе неку напуштену страћару и, ушавши, виде у једном углу псе како леже, и хтеде се уз њих мало угрејати; али и пси побегоше од њега. И пошто се не само људи већ и пси на њега гнушаху, Свети смирено прозбори: Нека буде име Господње благословено од сада па до довека, и, вративши се пред храм онај, седе крај зида, згрбивши се и дрхћући, и тако очекујући да испусти дух, мољаше се Господу да прими душу његову. Али зби се велико чудо, и спасен би слуга Божији за сведочанство свету: дотаче га се Анђео Господњи, и овај, већ одрвенео од студени, осети како му се пријатна топлина разлива по читавом телу, и живот се врати у уде његове…“. Блажени Исидор Ростовски живљаше у мочвари, где сагради колибицу од прућа, на којој крова не беше, јер се у њој овај подвижник не хте скривати ни од дажда, ни од припеке већ само од очију људских, да не виде мољења и метанија његова која обноћ усрдно твораше. Блажени Јован Устјушки пребиваше на сметлишту, сред гнуса и смрада, уносећи Господу своме миомир молитвословља и кад духовни.
Крај првог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
