Почетком ХХ века Русија је доживела драматични преображај. То доба било је испуњено необично узбудљивим догађајима: индустријска криза 1900-1903, праћена таласом великих штрајкова и демонстрација радништва и сељаштва, Руско-јапански рат 1904-1905, прва руска револуција 1905-1907, улазак у Први светки рат 1914, објава рата Отоманској империји исте године, Фебруарска револуција 1917. и пад династије Романових, формирање двеју привремених коалиционих влада на челу са кнезом Г. Ј. Љвовом, односно А. Ф. Керенским, успостављање совјетске власти од 25. октобра (7. новембра) 1917. до марта 1918. по читавој земљи, грађански рат који ће потрајати до 1920, носећи са собом смрт, болести, беду, незапосленост, неизвесност, рационисану потрошњу, проглашење „нове економске политике“ 1921. и, десет година по доласку совјета на власт, почетак колективизације на селу и разрада првог петогодишњег плана, што означава прелаз на командно-директивну економију. Све су ово догађаји који су обележили време у коме су српски интелектуалци, а потом и добровољци који су ступали у одреде Црвене армије, долазили у Русију и одатле слали писма својим пријатељима, или дописе својим редакцијама, или су се касније сећали свога боравка у Русији. Међу осамнаест мемоариста чије смо текстове обрадили (в. Извори) могу се наћи и неколико њих који су добро познати нашој историографији и култури – Милош Московљевић, Мирослав Спалајковић, Никола Груловић, Станислав Винавер, Драгиша Васић, Сретен Стојановић, Родољуб Чолаковић, Иван Шајковић.
У претходном раду заснованом на мемоарској грађи показали смо да се у XVIII веку највише инсистирало на сличностима двају народа и њихових историјских путева. Међу Србима тога доба доминирају представе о „великом православном цару“, заштитнику Срба и свих Словена, што је у бити представљало трансформацију давнашње идеје о Москви као „трећем Риму“. По запажању Мирослава Јовановића, Срби у XVIII веку заправо су имали „мултипликовани идентитет“, али је такав феномен могао имати значајну улогу у процесу изузетно брзе асимилације Срба који су се током тога века у два наврата, из Војводине и Далмације, организовано пресељавали у Русију. Наредни век, иако је оточео и знатним делом протицао у знаку романтизма и борбе српског народа за еманципацију, за аутономију а потом и независну државу, доноси трансформацију глобалне слике о Русији, у којој има више места за уочавање разлика и за усложњавање перцепције Русије из два међусобно све удаљенија и све супротстављенија дискурса – из перспективе славенофилске оданости, али и латентне русофобије са западњачким коренима. „Тај дубоки раскол у односу према Русији и перцепцији Русије остао је константа српског друштва до данас, само што се временом све више радикализовао“, закључује Јовановић. Раздобље које анализирамо у овоме раду, као што ћемо показати, карактерише се даљим продубљавањем амбивалентних ставова према Русији и њеној култури, а тежиште се, са имагинарне географије, фасцинације простором, Црквом, туристичког дискурса и стереотипног виђења Руса, помера на реалистички опис животне свакодневице, покушаје тумачења узрока и домета револуције, њеног карактера, утемељености револуционарних превирања у етнопсихологији и карактерологији Руса, и, не на последњем месту, на промишљање могуће улоге руских избеглица у српском друштву.
У данима револуције и грађанског рата у Русији се, према наводима историчара, нашло око 30 000 Југословена, од којих су неки у ову земљу доспели послом, као дипломате, трговци, чиновници, студенти, док се већина обрела на Источном фронту као припадници аустроугарске армије, одакле су пребегавали у руске јединице и формирали добровољачке јединице. Српски мемоаристи чија сведочанства овде анализирамо били су различитих политичких и идеолошких одељења, имали су неједнак ниво образовања, потицали из разних средина – и све ће се то рефлектовати на њихове импресије о крају империје и почетку једног новог друштвеног поретка.
Непосредна сведочанства о првим данима револуције, са обиљем чињеница из непосредно виђеног и доживљеног, али и из штампе и дипломатских извора, пружа Милош Московљевић, филолог који је радио при српском посланству у Петрограду. Његове дневничке белешке из Русије историчар Момчило Исић окарактерисао је као превасходно фактографско сведочанство, „али истовремено и многодимензионално, употпуњено ‘душом’, покаткад и емоционално обојено“. У својим белешкама за 25. октобар, и поред запажања о увођењу цензуре на више листова и претњи смртном казном свима који се противе наредбама револуционара, он констатује: „Како сва ова руска револуција иде „вјало“, без живота, крви, темперамента, апатично, млитаво! Синоћ на једном месту неки војник чита прокламацију бољшевика, где се говори о захвату власти, а сва публика мирно слуша и разилази се, без речи протеста, или одобравања, без икакве дискусије. На другом опет месту по прочитању сви узвикују: Хвала Богу! Све је добро, само кад се свршило без крви!“. Сутрадан он износи мишљење да „бољшевики (sic!) немају потпуну власт и виде да су сви слојеви скоро против њих, а други су по инерцији или апатији уз њих“. Дана 27. октобра он отворено увиђа да се бољшевици осећају несигурно, да прете погромима, забрањују слободну штампу, „а у свему томе служе се несавесном демагошком агитацијом, основаном на лажи, златним брдима, клеветама“. Већ 29. октобра Московљевић усликује: „Да ли је ово последњи дан бољшевичке авантуре?“, да би сутрадан резигнирано констатовао: „Ни данас се не сврши бољшевичка авантура; напротив, сада је узела опасне размере, постала права оргија. Док је јуче ујутро изгледало да су свршили своје, увече су они постали потпуни господари ситуације, а данас, кад сам прочитао новине видео сам да за своје злочине, по свему изгледу, не само неће бити кажњени, него ће придобити уза се и остале социјалисте“. Он са ужасом описује покоље које је огранизовао Револуционарни војни комитет, крваве борбе између артиљерије Керенског и бољшевика у предграђима Петрограда, бележи велики број жртава у московском Кремљу и околини (око две хиљаде), и уздајући се у „издржљивост и тврдоглавство англосаксонске расе“ и Јапана, верује у слом бољшевизма, „али ћу до коначне победе још неколико оваквих свезака исписати“.
Милутин Велимировић нашао се у доба револуције у Москви, где је, по његовом казивању, било у то време око 30 наших студената. Прикључио се са већином од њих Првој српској добровољачкој дивизији, која је претходно ратовала у Добруџи, а у Москви се нашла ради лечења и опоравка, Године 1918. они полазе за Владивосток, до кога путују месец дана. Велимировић оставља сведочанства о тежини пута, о солидарности наших добровољаца, о пустоши у руским градовима. Наводи да су руске власти, пошто се број Срба у Владивостоку стално повећавао, свима понудиле настањење око Благовешченска и реке Амура, и да је око две хиљаде њих пристало на колонизацију и остало заувек на Далеком истоку, док су остали, укључујући и Велимировића, преко француског посланства из Пекинга превежени у Европу и упућени на Солунски фронт.
Никола Груловић, који у политику улази као члан Социјалдемократске партије Димитрија Туцовића, а од 1918. као организатор југословенског одреда Црвене гарде, што ће ући у састав Првог комунистичког југословенског пука Црвене армије, био је српски добровољац из Срема који је пребегао из аустроугарске армије. Он најпре доспева у Лавов, а затим преко Кијева, Полтаве, Харкова, Пензе, Самаре, Уфе, Чељабинска и Кургана, у заробљенички логор у Петропавловску. И поред околности у којима се обрео, он не може да не запази лепоте „велеграда“ Лавова, трг са величанственом стилском зградом железничке станице, да се не диви „некадашњем главном и престоном граду старе Русије“ Кијеву, Крешчатику, Печерској лаври, Дњепру. На путу кроз Русију Груловићеву пажњу привлаче таљиге и начин запрезања коња (руска тројка), одела руских сељака и сељанки, за које (женске ношње) примећује сличност са ношњом из околине Београда и са призренским везом. По доласку у Петропавловск, њега са групом сабораца упућују на радове у Тургајско-уралској области. Становало се у „привременим кућицама од бусења, тзв. земљанкама“, спавало на поду, на слами, али народ се показао „гостољубив и странца ретко пушта из куће док га не угости“. Груловић учествује у октобарским догађајима на страни револуционара, сведочећи о борби Југословена на страни Црвене гарде у Москви, Петрограду и Кијеву, а потом у редовима Српско-совјетског батаљона у Царицину, који је на њега оставио непријатан утисак због општег сиромаштва и чемерног призора „радничких насеља с малим кућерцима, збијеним једни уз друге као палидрвца у кутији“. О грађанском рату сведочанства остављају и српски добровољци пребегли из аустроугарске армије, сви из Војводине: Данило Чекић, који се са сународницима бори у Чапајевљевој дивизији, Жарко Табаковић у Саратову и Москви, Јован Черевички, који војује на фронту против петљуроваца у Украјини, а потом одлази у Саратов и Самару, где служи у „продовољственом пуку“ (интендатури), Гаја Ранисављевић у Сибиру, Мане Кнежевић, који проводи пет година у Осмој литванској дивизији и Јован Д. Миланковић, који износи своје успомене из Сибира 1918-19. и описује пут у домовину 1920. Поред драгоцених података о фронтовским збивањима, наши добровољци остављају и сведочанства о свакодневици у годинама грађанског рата и револуције. Гаја Ранисављевић пренеражен је посвемашњом бедом у Сибиру: људи иду од куће до куће и просе – „прекрсте се и моле за парче хлеба“, јер су „сви трговци затворили своје радње, а сељаци нису хтели да продају храну – била је велика глад“ (у Краснојарску и околини); болница и Иркутску, у коју је упућен на лечење, „била је врло слабо опремљена: слаба исхрана, мало лекова“. Иако се бори на страни совјетских власти, Ранисављевић са ужасом приповеда о реквирирању хране и других потрепштина, упадању у села, убијању и злостављању народа, не либећи се ни описа зверстава која су уследила као реакција на црвени терор: „Било је случајева да кулаци убију чланове комисије, распоре им стомак и стрпају сланину и разну другу храну говорећи: ‘Ево вам сад хране, наједите се’“. Односе у редовима црвеноармејаца он идеализује, сравњујући их са гвозденом дисциплином у војсци којој је претходно припадао: „Војник је био слободан да пита официра шта хоће, а овај је био дужан да му све објасни. Тако није било у аустроугарској војсци. С руским војником је лепо и лако командовати. Он је послушан, пожртвован и дисциплинован“. Код Јована Д. Миланковића налазимо описе велике скупоће и несташице робе у Харкову и Тули. У Пензи је било много боље, због добро снабдевене пијаце: „Пенза је имала свој варошки папирни новац, неке хартијице које ван града нису имале никакву вредност“. У Самари влада „бољшевичко расуло“, а наши војници ту једу „ужасан хлеб, као земља испуцан, влажан, црн, тежак, са много сламе, песка и пепела“. Ипак, и у таквим условима у Самари 1918. наш приповедач, иначе официр, слави своју крсну славу, св. Ђорђа: „Уместо свештеника, сам сам извршио обред црквени: резао колач, читао молитве и тропар, спремио кољиво, запалио свећу пред иконом“, чему је погодовала околност што је тада становао код једног старијег Руса, који је стално страховао за свој живот – „тип руског трговца; у свакој соби по једна икона: сваки дан метанише и сви певају црквене песме“. Пред Петровдан доспева у Чељабинск, који је био центар наше војне и националне организације, и ту учествује на првој скупштини (југословенског) Народног већа и присуствује концерту који је у локалном позоришту одржан у корист наших инвалида.
Наставиће се…
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
