Početkom HH veka Rusija je doživela dramatični preobražaj. To doba bilo je ispunjeno neobično uzbudljivim događajima: industrijska kriza 1900-1903, praćena talasom velikih štrajkova i demonstracija radništva i seljaštva, Rusko-japanski rat 1904-1905, prva ruska revolucija 1905-1907, ulazak u Prvi svetki rat 1914, objava rata Otomanskoj imperiji iste godine, Februarska revolucija 1917. i pad dinastije Romanovih, formiranje dveju privremenih koalicionih vlada na čelu sa knezom G. J. LJvovom, odnosno A. F. Kerenskim, uspostavljanje sovjetske vlasti od 25. oktobra (7. novembra) 1917. do marta 1918. po čitavoj zemlji, građanski rat koji će potrajati do 1920, noseći sa sobom smrt, bolesti, bedu, nezaposlenost, neizvesnost, racionisanu potrošnju, proglašenje „nove ekonomske politike“ 1921. i, deset godina po dolasku sovjeta na vlast, početak kolektivizacije na selu i razrada prvog petogodišnjeg plana, što označava prelaz na komandno-direktivnu ekonomiju. Sve su ovo događaji koji su obeležili vreme u kome su srpski intelektualci, a potom i dobrovoljci koji su stupali u odrede Crvene armije, dolazili u Rusiju i odatle slali pisma svojim prijateljima, ili dopise svojim redakcijama, ili su se kasnije sećali svoga boravka u Rusiji. Među osamnaest memoarista čije smo tekstove obradili (v. Izvori) mogu se naći i nekoliko njih koji su dobro poznati našoj istoriografiji i kulturi – Miloš Moskovljević, Miroslav Spalajković, Nikola Grulović, Stanislav Vinaver, Dragiša Vasić, Sreten Stojanović, Rodoljub Čolaković, Ivan Šajković.
U prethodnom radu zasnovanom na memoarskoj građi pokazali smo da se u XVIII veku najviše insistiralo na sličnostima dvaju naroda i njihovih istorijskih puteva. Među Srbima toga doba dominiraju predstave o „velikom pravoslavnom caru“, zaštitniku Srba i svih Slovena, što je u biti predstavljalo transformaciju davnašnje ideje o Moskvi kao „trećem Rimu“. Po zapažanju Miroslava Jovanovića, Srbi u XVIII veku zapravo su imali „multiplikovani identitet“, ali je takav fenomen mogao imati značajnu ulogu u procesu izuzetno brze asimilacije Srba koji su se tokom toga veka u dva navrata, iz Vojvodine i Dalmacije, organizovano preseljavali u Rusiju. Naredni vek, iako je otočeo i znatnim delom proticao u znaku romantizma i borbe srpskog naroda za emancipaciju, za autonomiju a potom i nezavisnu državu, donosi transformaciju globalne slike o Rusiji, u kojoj ima više mesta za uočavanje razlika i za usložnjavanje percepcije Rusije iz dva međusobno sve udaljenija i sve suprotstavljenija diskursa – iz perspektive slavenofilske odanosti, ali i latentne rusofobije sa zapadnjačkim korenima. „Taj duboki raskol u odnosu prema Rusiji i percepciji Rusije ostao je konstanta srpskog društva do danas, samo što se vremenom sve više radikalizovao“, zaključuje Jovanović. Razdoblje koje analiziramo u ovome radu, kao što ćemo pokazati, karakteriše se daljim produbljavanjem ambivalentnih stavova prema Rusiji i njenoj kulturi, a težište se, sa imaginarne geografije, fascinacije prostorom, Crkvom, turističkog diskursa i stereotipnog viđenja Rusa, pomera na realistički opis životne svakodnevice, pokušaje tumačenja uzroka i dometa revolucije, njenog karaktera, utemeljenosti revolucionarnih previranja u etnopsihologiji i karakterologiji Rusa, i, ne na poslednjem mestu, na promišljanje moguće uloge ruskih izbeglica u srpskom društvu.
U danima revolucije i građanskog rata u Rusiji se, prema navodima istoričara, našlo oko 30 000 Jugoslovena, od kojih su neki u ovu zemlju dospeli poslom, kao diplomate, trgovci, činovnici, studenti, dok se većina obrela na Istočnom frontu kao pripadnici austrougarske armije, odakle su prebegavali u ruske jedinice i formirali dobrovoljačke jedinice. Srpski memoaristi čija svedočanstva ovde analiziramo bili su različitih političkih i ideoloških odeljenja, imali su nejednak nivo obrazovanja, poticali iz raznih sredina – i sve će se to reflektovati na njihove impresije o kraju imperije i početku jednog novog društvenog poretka.
Neposredna svedočanstva o prvim danima revolucije, sa obiljem činjenica iz neposredno viđenog i doživljenog, ali i iz štampe i diplomatskih izvora, pruža Miloš Moskovljević, filolog koji je radio pri srpskom poslanstvu u Petrogradu. Njegove dnevničke beleške iz Rusije istoričar Momčilo Isić okarakterisao je kao prevashodno faktografsko svedočanstvo, „ali istovremeno i mnogodimenzionalno, upotpunjeno ‘dušom’, pokatkad i emocionalno obojeno“. U svojim beleškama za 25. oktobar, i pored zapažanja o uvođenju cenzure na više listova i pretnji smrtnom kaznom svima koji se protive naredbama revolucionara, on konstatuje: „Kako sva ova ruska revolucija ide „vjalo“, bez života, krvi, temperamenta, apatično, mlitavo! Sinoć na jednom mestu neki vojnik čita proklamaciju boljševika, gde se govori o zahvatu vlasti, a sva publika mirno sluša i razilazi se, bez reči protesta, ili odobravanja, bez ikakve diskusije. Na drugom opet mestu po pročitanju svi uzvikuju: Hvala Bogu! Sve je dobro, samo kad se svršilo bez krvi!“. Sutradan on iznosi mišljenje da „boljševiki (sic!) nemaju potpunu vlast i vide da su svi slojevi skoro protiv njih, a drugi su po inerciji ili apatiji uz njih“. Dana 27. oktobra on otvoreno uviđa da se boljševici osećaju nesigurno, da prete pogromima, zabranjuju slobodnu štampu, „a u svemu tome služe se nesavesnom demagoškom agitacijom, osnovanom na laži, zlatnim brdima, klevetama“. Već 29. oktobra Moskovljević uslikuje: „Da li je ovo poslednji dan boljševičke avanture?“, da bi sutradan rezignirano konstatovao: „Ni danas se ne svrši boljševička avantura; naprotiv, sada je uzela opasne razmere, postala prava orgija. Dok je juče ujutro izgledalo da su svršili svoje, uveče su oni postali potpuni gospodari situacije, a danas, kad sam pročitao novine video sam da za svoje zločine, po svemu izgledu, ne samo neće biti kažnjeni, nego će pridobiti uza se i ostale socijaliste“. On sa užasom opisuje pokolje koje je ogranizovao Revolucionarni vojni komitet, krvave borbe između artiljerije Kerenskog i boljševika u predgrađima Petrograda, beleži veliki broj žrtava u moskovskom Kremlju i okolini (oko dve hiljade), i uzdajući se u „izdržljivost i tvrdoglavstvo anglosaksonske rase“ i Japana, veruje u slom boljševizma, „ali ću do konačne pobede još nekoliko ovakvih svezaka ispisati“.
Milutin Velimirović našao se u doba revolucije u Moskvi, gde je, po njegovom kazivanju, bilo u to vreme oko 30 naših studenata. Priključio se sa većinom od njih Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji, koja je prethodno ratovala u Dobrudži, a u Moskvi se našla radi lečenja i oporavka, Godine 1918. oni polaze za Vladivostok, do koga putuju mesec dana. Velimirović ostavlja svedočanstva o težini puta, o solidarnosti naših dobrovoljaca, o pustoši u ruskim gradovima. Navodi da su ruske vlasti, pošto se broj Srba u Vladivostoku stalno povećavao, svima ponudile nastanjenje oko Blagoveščenska i reke Amura, i da je oko dve hiljade njih pristalo na kolonizaciju i ostalo zauvek na Dalekom istoku, dok su ostali, uključujući i Velimirovića, preko francuskog poslanstva iz Pekinga preveženi u Evropu i upućeni na Solunski front.
Nikola Grulović, koji u politiku ulazi kao član Socijaldemokratske partije Dimitrija Tucovića, a od 1918. kao organizator jugoslovenskog odreda Crvene garde, što će ući u sastav Prvog komunističkog jugoslovenskog puka Crvene armije, bio je srpski dobrovoljac iz Srema koji je prebegao iz austrougarske armije. On najpre dospeva u Lavov, a zatim preko Kijeva, Poltave, Harkova, Penze, Samare, Ufe, Čeljabinska i Kurgana, u zarobljenički logor u Petropavlovsku. I pored okolnosti u kojima se obreo, on ne može da ne zapazi lepote „velegrada“ Lavova, trg sa veličanstvenom stilskom zgradom železničke stanice, da se ne divi „nekadašnjem glavnom i prestonom gradu stare Rusije“ Kijevu, Kreščatiku, Pečerskoj lavri, Dnjepru. Na putu kroz Rusiju Grulovićevu pažnju privlače taljige i način zaprezanja konja (ruska trojka), odela ruskih seljaka i seljanki, za koje (ženske nošnje) primećuje sličnost sa nošnjom iz okoline Beograda i sa prizrenskim vezom. Po dolasku u Petropavlovsk, njega sa grupom saboraca upućuju na radove u Turgajsko-uralskoj oblasti. Stanovalo se u „privremenim kućicama od busenja, tzv. zemljankama“, spavalo na podu, na slami, ali narod se pokazao „gostoljubiv i stranca retko pušta iz kuće dok ga ne ugosti“. Grulović učestvuje u oktobarskim događajima na strani revolucionara, svedočeći o borbi Jugoslovena na strani Crvene garde u Moskvi, Petrogradu i Kijevu, a potom u redovima Srpsko-sovjetskog bataljona u Caricinu, koji je na njega ostavio neprijatan utisak zbog opšteg siromaštva i čemernog prizora „radničkih naselja s malim kućercima, zbijenim jedni uz druge kao palidrvca u kutiji“. O građanskom ratu svedočanstva ostavljaju i srpski dobrovoljci prebegli iz austrougarske armije, svi iz Vojvodine: Danilo Čekić, koji se sa sunarodnicima bori u Čapajevljevoj diviziji, Žarko Tabaković u Saratovu i Moskvi, Jovan Čerevički, koji vojuje na frontu protiv petljurovaca u Ukrajini, a potom odlazi u Saratov i Samaru, gde služi u „prodovoljstvenom puku“ (intendaturi), Gaja Ranisavljević u Sibiru, Mane Knežević, koji provodi pet godina u Osmoj litvanskoj diviziji i Jovan D. Milanković, koji iznosi svoje uspomene iz Sibira 1918-19. i opisuje put u domovinu 1920. Pored dragocenih podataka o frontovskim zbivanjima, naši dobrovoljci ostavljaju i svedočanstva o svakodnevici u godinama građanskog rata i revolucije. Gaja Ranisavljević preneražen je posvemašnjom bedom u Sibiru: ljudi idu od kuće do kuće i prose – „prekrste se i mole za parče hleba“, jer su „svi trgovci zatvorili svoje radnje, a seljaci nisu hteli da prodaju hranu – bila je velika glad“ (u Krasnojarsku i okolini); bolnica i Irkutsku, u koju je upućen na lečenje, „bila je vrlo slabo opremljena: slaba ishrana, malo lekova“. Iako se bori na strani sovjetskih vlasti, Ranisavljević sa užasom pripoveda o rekviriranju hrane i drugih potrepština, upadanju u sela, ubijanju i zlostavljanju naroda, ne libeći se ni opisa zverstava koja su usledila kao reakcija na crveni teror: „Bilo je slučajeva da kulaci ubiju članove komisije, raspore im stomak i strpaju slaninu i raznu drugu hranu govoreći: ‘Evo vam sad hrane, najedite se’“. Odnose u redovima crvenoarmejaca on idealizuje, sravnjujući ih sa gvozdenom disciplinom u vojsci kojoj je prethodno pripadao: „Vojnik je bio slobodan da pita oficira šta hoće, a ovaj je bio dužan da mu sve objasni. Tako nije bilo u austrougarskoj vojsci. S ruskim vojnikom je lepo i lako komandovati. On je poslušan, požrtvovan i disciplinovan“. Kod Jovana D. Milankovića nalazimo opise velike skupoće i nestašice robe u Harkovu i Tuli. U Penzi je bilo mnogo bolje, zbog dobro snabdevene pijace: „Penza je imala svoj varoški papirni novac, neke hartijice koje van grada nisu imale nikakvu vrednost“. U Samari vlada „boljševičko rasulo“, a naši vojnici tu jedu „užasan hleb, kao zemlja ispucan, vlažan, crn, težak, sa mnogo slame, peska i pepela“. Ipak, i u takvim uslovima u Samari 1918. naš pripovedač, inače oficir, slavi svoju krsnu slavu, sv. Đorđa: „Umesto sveštenika, sam sam izvršio obred crkveni: rezao kolač, čitao molitve i tropar, spremio koljivo, zapalio sveću pred ikonom“, čemu je pogodovala okolnost što je tada stanovao kod jednog starijeg Rusa, koji je stalno strahovao za svoj život – „tip ruskog trgovca; u svakoj sobi po jedna ikona: svaki dan metaniše i svi pevaju crkvene pesme“. Pred Petrovdan dospeva u Čeljabinsk, koji je bio centar naše vojne i nacionalne organizacije, i tu učestvuje na prvoj skupštini (jugoslovenskog) Narodnog veća i prisustvuje koncertu koji je u lokalnom pozorištu održan u korist naših invalida.

 

Nastaviće se…

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime