Конфликти су свакодневно присутни у међуљудској комуникацији, било да се она одвија на радном месту, било у приватној сфери. У конфликте спадају све оне ситуацијe када једна особа изражава свој захтев да се друга особа понаша на одређени начин. Бројна су лица конфликата: од тога да неко критикује неку активност друге особе, преко тога да одбија њену молбу или захтев, па до тога да се једна особа љути због понашања друге особе, итд.
У односу на то колико је оно око чега је настао конфликт важан укљученим особама, можемо говорити о три интензитета конфликта: мање важни, средње важни и веома важни. Што је нешто важније укљученој особи, то је њена емоција снажнија. Познато је да осећања настају управо онда када људи процењују да је нешто важно, и што им је важније то је емоција снажнија. То је принцип: важније је снажније. Према томе, у средњим и важним конфликтима укључени ће доживљавати и изражавати одређене емоције, које ће у најважнијим конфликтима бити веома снажне.
Немој да вичеш на мене
С друге стране, намеће се стандард културног дијалога према којем у конфликтима није пожељно „подизати глас”. То је изражено у честом захтеву: „Немој да вичеш на мене!” или „С којим правом ти вичеш на мене!”. Да ли то значи да ће сваки човек који жели да буде културан своју љутњу и замерке изражавати смиреним гласом? Да ли заиста можемо од људи који су у конфликту да захтевамо да игноришу или максимално контролишу своје емоције?
Став који је нама близак јесте да није толико важно колико је неко узбуђен током неког конфликта и да ли говори енергично, повишеним тоном или можда виче, колико је важно шта изговара у том стању. Без обзира колико су узбуђени, људи могу бирати своје речи и тако остати у оквирима културног дијалога. Нажалост, код нас је ситуација таква да људи своја снажна осећања узимају као оправдање да изрекну ружне псовке, етикете, увреде и претње насиљем. Сведоци смо ниске културе јавног дијалога у конфликтима било да се он одвија на улици, било на пијаци, у медијима или у политичком говору.
Супротно појму „културно” јесте појам „примитивно”. Примитивно има значење основног, сировог стања, онога што је прво настало, што је необрађено. Културно има значење онога што је гајено, обрађивано, чувано. Код нас се често оно што је примитивно поистовећује са оним што је аутентично, спонтано и храбро, а културно са оним што је извештачено и неаутентично. Мало дете функционише на један првобитан, примитиван начин, а онда га родитељи гаје, одгајају како би постало социјализовано и културно. То се односи и на разумевање конфликата, изражавање емоција и културу дијалога.
Културна особа улази у конфликте увек из позиције самопоштовања и поштовања другога. Она разуме да је њен циљ да друга особа промени своје понашање, и због тога у својим изјавама увек циља на њој неприхватљиво понашање другога, а не напада другог као особу. Она добро зна да је конфликт увек сукоб жеља, а не сукоб особа. Зато она никада другог не вређа, не упућује му разне етикете, не псује, не застрашује насиљем и слично. Она добро зна да је њено осећање љутња, а да је љутња увек усмерена на промену понашања друге особе. Када је тако, изражавање узбуђења повишеним гласом није негација културног дијалога. То је оно што зовемо „културним викањем”.
Без псовки и увреда
Предуслов за културно улажење у конфликте јесте разликовање другога као особе од његовог понашања, идеје коју заступа, аргумента који даје, жеље коју изражава. Људи који то не разликују не могу разумети конфликте. Изједначавајући своје понашање, они не разумеју шта други од њих хоће јер сваки конфликт доживљавају као напад на себе, као знак туђег непоштовања, презира или мржње. А када тако доживе конфликт, они одговарају истим емоцијама тако да вређају, псују, прете или чак постају физички насилни.
Да ли неко у конфликтним ситуацијама реагује примитивно или културно јесте веома важан податак, било да је то особа са којом се улази у везу, било да је то особа са којом се заснива радни однос. Како поред љубави између родитеља и деце морају постојати и конфликти, родитељи морају научити дете да и тада буде културно: „Имаш права да се љутиш, али то мораш да изразиш са поштовањем, без псовки и увреда”. Под условом и да сами то раде.
