Уколико вас је нека особа јако изнервирала и повредила неким својим поступком прво питање које треба себи да поставите је колико вам је та особа важна и блиска?
Уколико је далека и небитна што се уопште и нервирате око те особе?
Само се одаљите још више и ускратите јој прилику да тако нешто понови.
Уколико је блиска и важна, што јој то из ових стопа не кажете?
„Хеј јако ме је повредило оно кад си…“
Тако ћете најлаķше разрешити проблем и понекад добити угао из кога нисте могли да сагледате ситуацију сасвим логично објашњење искрено извињење или ћете схватити да је та особа једноставно таква и онда ћете моћи да реевалуирате да ли та особа заслужује ту јако важну и привилеговану позицију да су близу до ваше душе.
Јер…
Сви ми имамо само једну душу.
Опет.
Свакако да ће свако ко је сувише искључив ригидан у захтевима према људима ко захтева савршенство и безгрешност и ко није научио да опрашта људима које воли на крају остати сасвим сам.
Што је сасвим легитимно.
Али је по мени цена превелика.
Па од десет људи које највише волим на овом свету сви имају макар по једну кардиналну ману и макар су једном нешто озбиљно забрљали.
Али су Моји и какве то везе има.
Нико није савршен.
Важно је да су суштински Људине.
А ја их имам сто, али изгледа да и они имају Ширину да то опраштају и да ме воле као човека.
И хвала им на томе.
Трудим се колико могу да будем бољи.
И бићу.
Обећавам.
Ако не знате у којој категорији вам је та нека особа.
То је онда до вас.
И одговор на то треба потражити у дубини ваше душе и у вашем систему вредности по којем мерите људе…а на који свакако имате право.
А убедљиво најбоља ствар је да су те категорије веома промењиве.
Kартице са привилегованим приступом би ваљало да су орочене.
Али да се свакако могу продужити уколико неко заслужи.
И обратно.
Свако треба да зна шта никада неће.
И шта му је апсолутно неопростиво.
Фасцинантно ми је било откриће на мојој личној психотерапији да ме нико никада не може повредити више пута.
Једном свакако да.
И то је живот. Мало боли па прође.
А да више пута могу само ја да се самоповредим.
Да се залетим голим грудима ка Оштрој Стрели упереној баш ка мени.
Али и не морам.
Што бих?
Па само једног себе имам.
А има толико Таласа на неким Рајским Плажама који ме чекају.
Моје је у ствари да се доведем до њих.
Па максимално разбашкарим.
И заиграм.
Смејући се око главе као неко дете.
У околностима дизајнираним тако да је у њима сасвим лако бити срећан.
И уживати до бесвести.
