Одлазак у завичај за нас који живимо „безавичајну онтологију“ увек представља повратак извору свог бића. У ову суботу сам био на том „путу лососа“ а у повратку сам имао благослов да посетим манастир Бођане у којем је служено празнично бденије уочи Ваведења. Ево неколико размишљања импреионираних тим даном уз напомену да их треба чинитати у кључу оне запитаности изражене у једној песми македонске групе Анастасија: „Созерцувам или прелестувам?!“
Завичај је место где време и простор имају сасвим другу димензију приснију човеку. Они у Завичају нису одвојени од човека, већ постају његова сопственост. Завичај сједињује човека са простором а време је целовито. У завичају време никада није само садашњост. Човек гледа својим успоменама и иде даље од њих, јер, види и оно што није искусио, а то су животи својих родитеља и предака. Види деду како као дечак иде у школу, прадеду црквењака како улази у цркву, бојажљиво се осврћући да ли су усташе у селу, бабу која са радосним осмехом и пуно елана и животне снаге окопава њиву и роитеље који се момче и девојче у оближњем Дому културе.. У завичају се сусрећемо са будућношћу јер „се сећамо” сопственог имена које смо својим делима оставио потомцима у аманет.
Манастир је духовни завичај. Манастир Бођани ми је открио да храм као завичај душе и бића. Ту човек сусреће претке, Мајку Божију и Њеног Сина, и светитеље. Види их на фрескама оживотворене словесном службом. Види као становнике Царства Небесог али и наше сроднике. Светиња нас враћа правом себи, зато је она дом бића. Црква је отаџбина права и жељена Итака, завичај, простор присности, односно вечне блискости, која животу даје смисао. Народ је заједница вредности која носи ову благовест оваплоћења вечне силе Божије, вечних вредности у стварности. Зато је народ отац човеку, јер му у наслеђе предаје вертикалу вредности, а завичај је мајка у којој се та предаја дешава и у којем је човек емотивно ушушкан.
Занимљива је генеза речи уложити. Она у својој основи има реч лога – ложница, која означава спаваћу односно најтајнију собу, дакле блискост. Уложити нешто, у овом случају, вечне вредности, значи учинити вечност оваплоћеном, отелотвореном у садашњости овоземаљског живота. Чини ми се да живот и јесте борба да, благодаћу Божјом, постигнемо ову оваплоћеност да се охристовимо – вратимо у завичај сопственог бића и тако нађемо попутнину за Царство Божје.
