Ноге промрзле, али ме пахуље побегуље тјеше, тражим јој оправдање, касни, зашто за бога милога, учињело ми се да је хтјела. Покушавам објаснити себи, па замало што и она неби могла самој, гдје је досад и да ли ће доћи. Називам вече сваком редом, чуде се људи, пахуље се мотају у коси.
Призивам, небо се надвија надамном, зебња улази у кости, присјећам се стихова неких, ноћ и није тако лијепа као прије.
Па, један трен промијени све, кораком к’о лане, шубара сива, капутић сјећам се и боје, лепрша, ипак је хтјела доћи.
Раширих руке, она тихо уђе у њих, питомо, некако без гласа, извињавала се трепћући очима, рађала се љубав.
Љепша од пахуље, тиша од ноћи, врелија од жара.
Хтјела је нешто рећи, хладним прстом на топлој усни, покушавао сам зауставити вријеме, тиха музика одзвањала је из оближњег сокака.
И тако редом, све била је музика, ритам, кадкад се нијесу чули тонови, али бат је одзвањао до дуго у ноћ.
Тихи јецај у чикми крај чесме, још тише ,,да” на неком мјесту другом, били су минути оковани срећом.
Сунце се сакри к’о да није хтјело, а мјесец се помјери у сјену од маслачка, само да није ту.

Гордан K Чампар

2 KOMENTARA

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име