Повратак кнеза Милоша у Београд, после Светоандрејске скупштине, 25. децембра 1858. године био је тријумфалан. Међутим скоро две деценије боравка у туђини оставило је на Милошу видан траг. Није то био више виталан човек пун енергије већ старац избораног лица који једва хода. Плакао је од радости када је ногом стао на српско тло и видео народ који му је клицао. Његови противници узалуд су страховали. Није то више био осветољубиви Милош кога су протерали. Овај Милош је свима опростио. Крај њега увек је био његов једини преостали син Михаило кога је уводио у државне послове. Милоша је међутим морила још једна брига. Покушавао је да свог сина измири са супругом Јулијом како би дошла у Београд да би династија обезбедила наследника. Или, да док је жив, раскине тај брак не би ли се Михаило поново оженио. Зато је 4. јул 1859. године био посебно важан за Милоша јер тог дана у Србију је дошла његова снаха Јулија.
Тачно у осам часова брод на коме се налазила Јулија пристао је у београдско пристаниште. На кеју је клицала окупљена маса не само из Београда него из свих крајева земље. Са београдске тврђаве, још увек у турским рукама, грунули су топови у част кнегиње. Београдски паша трудио се да задовољи старог српског кнеза и његовог сина. Само три године касније, после догађаја код Чукур чесме, ови топови сурово ће бомбардовати Београд. Са брода је сишла нова српска кнегиња Јулија Хуњади, супруга наследника Михаила, директан потомак Јаноша Хуњадија, чувеног угарског војсковође који је 1456. године у великој бици за Београд до ногу потукао војску султана Мехмеда Другог Освајача. Четири века касније, његова потомкиња Јулија долази у Београд да буде српска кнегиња, а турска посада из тврђаве одаје јој почаст. Уз непрекидну грмљавину топова и звук звона са Саборне цркве сјајан кортеж коњаника и кочија креће се уз брдо ка Саборној цркви где застају. Уз фанфаре гардијске музике пролазећи кроз шпалир грађана који бацају цвеће и кличу, млади брачни пар улази у цркву где их дочекује београдски митрополит како би присуствовали благодарењу. Потом Дубровачком улицом (данас Краља Петра), преко Велике пијаце (данас Студентски трг), па кроз Стамбол капију и преко Теразија престолонаследник Михаило и његова супруга стижу до кнежевског конака који се налазио између садашњег Новог и Старог двора. Српски кнез Милош сачекао је Јулију у дворској сали кнежевски одевен и окружен свим министрима и дворском свитом. Према сведочењу хроничара сусрет је био дирљив а церемонија веома дуга и до тада непозната за српски двор. На крају ју је после свега Милош лично одвео у Мали двор који је постао њен дом.
Милош је све учинио да импресионира снају и њену пратњу али касније смо сазнали да је кнегиња била веома разочарана Београдом. За младу мађарску племкињу навикнуту на велелепне палате Беча и Пеште наш град није изгледао као место у коме је желела да проведе свој живот. Још више ју је разочарао кнежев конак који је био на самом крају тадашњег Београда. Милош и Михаило су се трудили да новим церемонијама импресионирају снају али за њу која је навикла на раскош и сјај западних дворова све то није значило ништа. Јулија се венчала са Михаилом 1853. године и живела је са њим у његовој палати у Бечу која је била много лепша од београдског конака. Титула српске кнегиње за њену породицу била је важна за напредак на лествици друштвеног живота, а протераним Обреновићима везивање за једну од најугледнијих мађарских породица значило је да ће имати подршку да се врате на српски престо. Изненадни повратак Милоша и Михаила на српски престо био је њихов тријумф али је долазак у Београд за Јулију био потпуни шок. Када је после завршене церемоније ушла у Мали двор пала је у наручје брату Ладиславу који ју је допратио и дуго плакала. Јулија није дуго издржала у Београду и већ после годину дана била је поново у Бечу. Михаило је нашао утеху у загрљају своје младе рођаке. Милош је умро годину дана касније.
Михаилово окружење, пре свих управник двора Анастас Јовановић, управник кнежевих имања др Карло Пацек, кнежева сестра Перка и сестрић Милош Бајић мотрили су на сваки Јулијин корак и покушавајући да натерају кнеза да се разведе. Није им било тешко јер је Јулија била странкиња, друге вере, без деце, а није научила ни српске обичаје а ни језик иако је скоро деценију била у браку. Јулија је знала оно што и читав Београд, да кнез време проводи са Катарином Констaнтиновић, унуком његовог рођеног стрица Јеврема. Када је почела да се дописује са кнезом Карлом Аренбергом, са којим је време проводила у Ници и Бечу, једно писмо допало је у руке управника двора Јовановића који га је предао кнезу. Михаило није могао Јулији да опрости оно што је опростио себи, па је српска кнегиња отишла у Лондон, затим у Париз, па у Венецију. Одатле је затражила развод. Неодлучни кнез шаље свог сестрића Бајића да је врати кући, а она му поручује ,,да то може да уради само са жандармима”. Ипак, после пар месеци вратила се. Након преговора са министром Христићем кога је Михаило послао у Загреб где се налазила. Кнез јој је на савском пристаништу приредио незабораван дочек али су сви приметили да јој није пружио ни руку. Јулија му је пред свима поднела чело и приморала га да је пољуби. Илија Гарашанин је касније говорио да су у кочијама једва прозборили реч. Четири месеца касније Михаило тражи развод али сада Јулија за то није хтела да чује. Она у јуну 1865. године коначно напушта Србију и Михаило је више никада није видео. После преговора са министром правде Рајком Лешјанином кнегиња Јулија је пристала на развод. Он је озваничен 18. новембра 1865. године, а Јулија је добила годишњу ренту од 5.550 дуката и палату у Бечу. Три године касније Михаило је убијен у атентату у Топчидеру.
Јулија никада није видела Београд који ју је два пута величанствено дочекао. Можда ју је подсећао на несрећну љубав са Михаилом кога је на чудан начин волела без обзира на свађе. Њихови савременици кажу као и он њу без обзира на Катарину. Београд јој се одужио тако што је прошле године једна улица понела њено име. Тако је у граду из кога је одлазила и у који се поново враћала остала заувек.
Политика
