Kао нестабилни шизофреничар, Едуард је провео три деценије у санаторијуму. Био је за свог оца “нерешиви проблем”.
Милева и Алберт Ајнштајн венчали су се 1903. године и имали су троје деце: Лиесерл, који је нестао кроз историју и претпоставља се да је дат на усвајање, Ханс Алберт и Едуард, најмлађи син који је рођен у Цириху у Швајцарској 28. јула 1910. године. Ајнштајн се раздвојио са Милевом 1914. године, али је писмима одржавао контакт са синовима.
Едуард је као и старији брат, тешко поднео развод родитеља. Док се након развода о деци бринула мајка Милева, отац Алберт се оженио својом рођаком. Едвард је од рођења био болешљив, што је великог научника јако бринуло. Већ тада је са сигурношћу тврдио да неће моћи да “израсте у здраву особу”.
Ајнштајн је очајавао због свог сина након што је напустио кућу, написавши у писму колеги 1917. године: “Стање мог дечака ме дубоко потреса. Немогуће је да ће постати у потпуности развијена особа.”
Међутим, Едвард је већ са шест година читао Шекспира, касније Kанта, Шопенхауера, Платона… Заинтересовао се за психијатрију, посебно за дела Сигмунда Фројда. Ипак је, следећи очеве стопе, уписао студије у Цириху, али је већ тада осетио терет Ајнштајнове славе.
“Тешко је имати толико важног оца, јер се осећаш неважним и безначајним” говорио је годинама касније Едвард.
Негде у то време, Едвардово ментално стање се погоршавало, што је кулминирало покушајем самоубиства 1930. године. Дијагностикована му је шизофренија и претпоставља се да су сурови медицински третмани тог доба само погоршали стање до те мере да су били погођени његов говор и когнитивне способности.
Едвард је провео остатак живота у азилу у Швајцарској и отац га никада више није видео. Сахрањен је на Хонгерберг гробљу у Цириху. Умро је од срчаног удара у 55-ој години. Скончао је 1965. као болнички баштован, заборављен од свих.
Експрес
