Opak srcem neće naći dobra,

čovek prevrtljivoga jezika zapašće u zlo.

Skudoumni ne potrebuje mudrost

jer većinom prebiva u nerazumnosti.

(Priče Solomonove 17, 20; 18, 2)

 

Osnovno hrišćansko i pastirsko sozercanje nam predočava činjenicu da nam ne može biti od utehe to što sudimo drugima kada smo i sami oni kojima se neprestano sudi, i koji će na koncu svega sami završiti na Sudu. I to tada, kako je Gospod Bog bio rekao Patrijarhu Noju: kada vreme svakog čoveka dođe preda me, odnosno: kada se kraj svake ploti bude pokazao pred licem Mojim (Postanja 6, 13).

Isti sud se odnosi i na poslušnost: Neposlušan ne treba da zahteva poslušnost drugih prema sebi, kada on nju već otkazuje samoj Crkvi; i opet, kad on nju kao crkveno-iskustvenu vrlinu, koja i u svete kanone i dogmate zadire, prosto negira.

*

Molitveni um produžava svoje molitve, a svoje misli i reči skraćuje. Dok nemolitveni i nesmireni um jedne isprazne, i obmanjujuće nauke skraćuje molitve, a reči i misli produžava sve dotle dokle mu one sasvim ne istisnu i ne ugase molitvu. Molitveni um je lepršav, lagan i jasan, a nemolitven i nesmiren um isprazne, obmanjujuće nauke, jeste opterećujuć i konfuzan. Molitveni um je od koristi svima, a nemolitveni um isprazne, i obmanjujuće nauke je uslovljen, i sobom uslovljava one kojima se obraća. Molitveni um leči, nesmireni i kvazi naučni um je često ozlojeđen i druge ozleđuje. Molitveni um i misao imaju miris cveća i moštiju, kaplju mudrošću i blagodaću, i stvaraju utisak lakog povetarca, dok nemolitveni i nesmireni um jedne isprazne naučne misli pritiska sve one kojima se obraća, i kod njih stvara miris i ukus olova, uglja i sumpora.

Sveti Andrej Kritski se moli za one koji su, promašivši Duha Svetoga promašili i duha same nauke i učenja: „Duhovne soli Gospode dodaj učenjima da postanu ukusna, te tako izleči trulež umova, i odagnaj od njih tamu neznanja“ (v.: Četvrtak 5. Nedelje Jutrenja Velikoga kanona prve 9 pesme treći stih).

Nijednu bogoljubivu i istinoljubivu nauku pak, molitveni um nije doveo u pitanje, niti bi to ikada učinio. Naprotiv, uzdizaće je do mesta koje joj pripada, i koje joj priliči da ga ona zauzima.

*

Ljubav i Zemlja u centru Vaseljene su dokazi da je teorija evolucije lažna.

Ljubveni odnosi koji vladaju svuda  u svetu, i u svemu i među svima, dokaz su da je sama teorija evolucije laž. Slučajnost ne podrazumeva nečiji promisao, te time ni ljubav prema bilo čemu; neophodnu ljubav da bi se neko nekim i nečim bavio. Ovde se raskrinkavaju svi oni koji propovedaju slučaj bez svrhe i selekciju bez milosti, a opstanak priznaju samo najjačim vrstama.

„Sva Biblija govori o poretku, meri, harmoniji, stvarnosti i veličanstvu stvorenoga sveta. I dok naučnici često puta govore o slučaju i slučajnim pojavama u vasioni – protivrečeći kako svojoj priči o prirodnim zakonima – Biblija ne zna za slučaj. Shodno ovoj Knjizi Božjoj može se reći da su svi zraci sunčani izbrojani, kao i sve vlasi na našoj glavi. I svaka kap kiše ima neku celishodnu namenu. U fizičkoj vasioni nema mesta za slučaj, kao što ga nema ni u moralnom zakonu ljudi.“ (V.: Vasionski poredak i besporedak, u Episkop Nikolaj, Sabrana dela, knjiga xiii, Himelstir, 1986, 35).

Prema tome, sveti episkop Nikolaj putem ovih reči izobličava i one koji sav svoj bogoslovski i naučenjački kredibilitet zalažu radi dokazivanja postojanja čovekove fiktivne deonice između primata i zoon theumenona, i koji to uvrštavaju u neizbežne naučne činjenice (?!)

*

Neizmernog li neznanja samog Darvina! Mi tvrdimo da čovekova prethodnica nije primat životinjske vrste, nego da su njegove prethodnice obraz i podobije Božje, odnosno, Hristova ikona i podobije!!!

„Ja sam načinio zemlju i čoveka na njoj stvorio“, veli bogovidac i starozavetni jevanđelist prorok Isaija (45, 12).

„Stvorio si čoveka uzevši prah od zemlje, i počastvovavši  ga likom tvojim, Bože, (naše podvlačenje) nastanio si ga u raju sladosti“ (Božanstvena Liturgija Svetog Vasilija Velikog).

Jevanđelist Luka u zaključku Rodoslovne tablice Hristove, penjući se do samog njenog vrha saopštava, da je Adam Božji (Luka 3, 38), a ne primatov. S druge strane, i: „Adamov Sazdatelj po svome liku od Adamove prirode dođe“ (Posni triod, četvrtak 4. Jutrenje, drugi kanon, i ninje, Bogorodičan); dakle, opet ne od primatove.

Jednog bi značenja i stvarnosti bila reč o tome da je Praotac Adam nastao evolucijom primata, što ne stoji ni značenjem ni u stvarnosti, jer je on stvoren Bogom po ikoni i po podobiju Božjem.

Drugog je pak značenja i stvarnosti i težine reč da se praotac Adam kroz greh ođavolisao, i da se kao već postojeć po liku i podobiju Božjem, on na neki način obeslovesio i primatizovao, ali da je ipak ostao izvorno ono što od samog početka jeste bio: Božje originalno, i zaokruženo stvaralačko delo.

Za ovo pak postoji nesumnjiv razlog verovanja, tvrđenja i opitovanja! I to na osnovu našeg iskustva u borbi sa gresima, strastima i smrću.

Samo jedan Englez poput Darvina može da postavi stvari sa toliko cinizma, pa da u svom konačnom stavu ustvrdi da u evoluciji nema Tvorca, da ne postoji umni nacrt niti cilj razvojnog stvaranja, odnosno Domostroja. I da preživljavanje u biološkom smislu ne treba da zavisi od moralnih kvaliteta, vere ili privlačnosti, nego od nasilništva kao modusa preživljavanja (v.: Ule Martin Hejstad, Kultur-istorija duše, Karpos 2018, 260).

*

„Bog me je stvorio za krotost i smirenje“ – reflektuje naše biblijsko ogledalo – i da mi u njemu treba da ogledamo celokupno svoje bitije.

Zato bi poslednje krunsko gledište u vezi sa prethodno rečenim bilo ovo: Životinje kao da čeznu za čovečjim likom. One su stvorene radi veze i u vezi sa čovekom, radi njega i zahvaljujući njemu. Iako su organima od iste, kao i od slične građe od koje je stvoren i sam čovek, one posleduju čoveku po svrsi i cilju, iako mu po vremenu sopstvenoga  postanka prethode. Pritom, one nisu ličnosti, niti će to ikada postati nekakvim preobražajem od primata u čoveka; reči baš o takvom preobražaju bile bi, i jesu fiktivne, i bogohulne!

Dakle čin stvaranja životinja je zaseban, a stvaranje čoveka je čin najposebniji i najzasebniji uopšte poznat. Stvaranje čoveka opet, jeste stvaranje po Božjoj, hristolikoj slici i podobiju! Zato čin stvaranja čoveka kao ličnosti nikako nije svodiv na životinju, te otuda još manje ili nimalo, na pretpostavljenog i himeričnog primata iz sveta živih bića!

„Nije svako telo isto telo; drugo je telo čovečje, drugo telo stoke (životinjsko), drugo telo ptičje, a drugo riblje. Ima telesa nebeskih i telesa zemaljskih; ali drugi je sjaj nebeskih, a drugi zemaljskih (…) Ako postoji telo duševno, postoji i duhovno. Tako je i napisano: Prvi čovek Adam postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje.“ (1. Kor 15, 39-40, 44-46).

*

Šta je Diabolicus vitiosus? To su stanja koja nastaju kada demon ulazi u čovekove prostore preko prelesti i jeresi, i kada prelest i jeres ulaze preko gordosti, a gordost preko drskosti, drskost preko nesmirenja, nesmirenje preko strasti, strast preko lenosti ili uninija, lenost ili uninije preko zaboravnosti, zaborav preko pomisli, pomisao preko demona, a demon  preko čovekove lakovernosti; lakovernost pak preko neposluha.

Božanska logika nas utvrđuje u uverenju da je njena osuda bića koje uporno zadržava svoje nerazumne stavove (jedan evolucionista-darvinista, taoista, dogmatičar voluntarista ili neko ko je privatizovao ili kaparisao eparhiju, na primer) čin pravedne osude. Baš kao što je taj čin pravedan i u odnosu na biće koje se obesmišljava (na primer biće jednog darviniste ili taoiste ili dogmatičara voluntariste ili privatnog vlasnika i eparhijskog magnata). Jer, obesmišljenjem Bogu se vraća ulaznicu za Raj, a umesto nje se kupuje druga za Pakao.

Svako ljudsko biće koje logično rasuđuje, svakog čoveka upornog u nerazumnosti će jednostavno prepustiti njegovoj samovolji, i trajno se od njega udaljiti (podjednako od darviniste, taoiste, dogmatičara voluntariste i privatnog vlasnika eparhije i magnata, koji je i slogan sebi smislio: L Eglise, cest moi: Crkva, to sam ja). U konačnoj reči o ovoj stvari, čovek koji ne prima zdravu i trezvenu logiku, ne može ni bratoljublje primiti, a kamoli  nečiji dušekorisni savet.

*

U čemu Gospod zatiče bezbožne i bogoborne naučnike, po tome im, i u tome im On i sudi.  Dok oni i danas u javnosti Njegove tragove i pečate u svetu i u materiji sveta bestidno brišu, dotle im On u laboratorijama otkriva one tajne i stvari koje  ih primoravaju da se ugrizu za jezik. Jer (glupci: bezbožnici) preziru mudrost i vaspitnu nauku (Priče Solomonove 1, 7). Takvo ih čudo snalazi još dok se pred njima na primer, otkriva osnovna i primarna tajna žive stanice ili žive ćelije ili molekula DNK. Još je car Solomon znao da je Bog mudrošću osnovao zemlju a nebesa pripremio razumom, dok iz žitija prepodobnog Porfirija s Oroposa – znalca i vidioca istih ovih tajni – saznajemo da Gospod smirenima daje blagodat, a da se gordima protivi (Priče 3, 1, 19).

Radosna poslušnost je blagoslovena poslušnost, i mi bez nje ne možemo pristupiti naukama: bogoslovskoj i planetarnoj, kao ni izgrađivanju Crkve, a da bi zatim taj čin bio po Božjem blagoizvoljenju.

Ko se udaljio od poslušanja, većma se i od smirenja udaljio. Neposlušan se daje demonskim stihijama, a nesmiren lišava se blagodati. Takav je zakon pokajanja u Hristu.

*

Zapaženi bogoslovi, čija srca nemaju prohodnosti prema drugom kao svome bližnjem ni onoliko koliko bi iglena ušesa imala za propust konca, ustvari nisu zapaženi, niti su veliki! Njima nedostaju istinoljublje i ljubav! Ljubav prema Bogu, Pravoslavlju i bližnjem. Za njih recimo, jedna zlatna patristička disertacija, makar bila i najpotpunija knjiga svetootačke bogoslovske sinteze danas (recimo knjiga o svetom Marku Efeskom, njegovom bogoslovlju i njegovom nemerivom doprinosu borbi protiv unije), jednostavno, kao da ne postoji?!

Problem se ustvari taji u tome što ju je neko drugi bogonadahnuto sačinio, a ne recimo jedan izvikan ili nametljiv bogoslov, odnosno arheograf, koji kao neki novi Prokrust svojim aršinom hoće svakog da premeri, aktivira ili ugasi! Konačno, takav veruje da će nas jednoga dana, sa njegovim odlaskom, napustiti svaka pravda i istina i teologija?!

Slavoljublje je idol koji zahteva poništavanje drugih, jednako i bližnjih. Vaspitanima u mudrosti i pobožnosti međutim, takvo nastrojenje je tuđe, i mrsko.

Šta nam preostaje? Da uprkos svemu, treba pisati, govoriti i prosuđivati, ali samo u bogonadahnuću, po bogonadahnuću i u Božjem strahu.

*

Prostranstvima Pravoslavlja opet jezde jahači Apokalipse –  duhovi drevnih jeresi: doketske i origenističke, patropasijanske i arijanske, apolinarijevske i nestorijanske, evtihijevske … jeresi protiv Oca, Sina, Duha Svetoga, Crkve … Jezde duhovi latinizacije dogmata i svetotajinskog života, jataci Varlama i Akindina, protestantizacije i paganizacije čoveka i njegovog etosa … Umnožavaju se otcepitelji i otimači eparhija koji opravdavaju svoje kanonske prestupe protiv Crkve navodnim izbegavanjem finansijskih krahova … Oglašavaju se duhovi smetnji opštem spasenju …

Umesto za otačkim florilegijumom ili cvetnikom, sada je in i fensi posezati za religijskom filosofijom, odnosno za čkaljem iz trnjaka liberalne kvazi-nauke i liberalne kvazi-teologije. To se odmah da primetiti kada krene reč, na primer o tome da Sin postoji zato što Otac hoće da Sin postoji, i da je On htednuti Sin Očev, i obrnuto … Pa još kada je ta reč krenula u svet od onih učenih koji i u svojoj dubokoj starosti „umuju kao deca“?! A koji bijahu kao deca ili maloletni, zar ne bijahu porobljeni stihijama sveta (up.: Galatima 4, 3). Eto dakle načina da ogrešenje o bogoslovlje Crkve postane čin paguban za sve. Tome činu u ovim apokaliptičkim danima naročiti doprinos daju „učeni“ i preučeni teolozi, „koji se eto pretvaraju u opore filosofe i teoretičare“!

*

Đavodiceja na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu SPC ima ove konture. Nekolicina predavača-profesora PBF dobrovoljno ostaje u laži i prelesti i huli, tipa Darvinističke teorije evolucije. A ostaje uprkos dokazanoj činjenici da milioni pronađenih fosila od preko 250 000 hiljada vrsta biljnog i životinjskog porekla pokazuju da su sve sasvim formirane od samog svog početka.

Sve zdravonaučne, baš kao i biblijske dokaze o suštinskoj neodrživosti darvinizma, družina ili klub predavača Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta SPC izbegava da prihvati i potvrdi, i da se sa njima saglasi. Zašto? Zato što družina hoće da ostane dosledna i verna trendu, planetarno zastupljenom i branjenom, da biblijskom i zdravonaučnom kazivanju o stvaranju sveta i živih bića mora, i po svaku cenu mora da stoji nasuprot jedna neizostavno-suprotna i protivna teorija.

Uzrok netrpeljivosti koju ljudska i anđelska bića uporno gaje protiv Božjeg lika-podobija-blagoobrazija treba nalaziti u njihovoj spremnosti da uzimanjem na sebe maski i formi raznih nakaza, grehom konstruisanih, anuliraju i ponovo afirmišu greh, i time da trajno prebace odgovornost na Boga: da On od svih svojih stvorenja traži nemoguće. Time oni žele da postignu dve stvari:

prvo, da Ga učine vinovnim, i odgovornim za čovekovu i anđelsku „neuspelu“ egzistenciju,

i drugo, da celokupnu Teodiceju Njegovu proglase neuspešnom!

Zato, ono što Mu, po njihovoj logici sledi jeste, da se zadovolji netrpeljivošću prema sebi, a koja Mu dolazi sa ljudske i anđelske strane.

A mi ih pitamo: A Hristos?! Gde se On nalazi u ovim konstrukcijama, i instrukcijama za izbegavanje svega Božjeg – odveć Božjeg?!

Koncentrišući se na darviniste bezbožnike, mi zaključujemo da ih i demoni sa svoje strane podržavaju. Jer vidimo kako se i oni poput čoveka grčevito javljaju u zverolikim obličjima. Da li zato da bi svoje poreklo doveli u vezu sa životinjskim svetom odnosno sa primatom, a protiv svoje veze sa Stvoriteljem svih i svega?! Naravno!

Kakvi primati bogoodstupnika, takvi i simpatizeri primata! Zar ne!

*

A trebalo je zadrhtati još od prve anateme Molebna u Nedelju Pravoslavlja, koja se odnosi na one koji poriču postojanje Božje, i koji tvrde da je svet samopostojeć, te da su sve stvari u njemu nastale slučajem, bez Boga i Božjeg promisla. Ovde će od slabe koristi biti dosetka onih pravoslavnih bogoslova koji su se nedavno našli u škripcu pred pitanjem stvaranja čoveka i sveta. Konkretno, da ih Bog jeste stvorio, a kako, o tome, kažu oni: treba pitati biologe (?!)

Zašto ovi bogoslovi ne odgovore sami na pitanje jezikom svoje Crkve, i smire se pred njenim odgovorom, pitanje je sad?!

Da bismo im olakšali problem bezizlaznog položaja, podsetićemo ih na Noja i sinove njegove koje je Bog blagoslovio i rekao im nakon potopa kojim je On potopio prvi svet i omogućio drugom svetu da zaživi ponovo: „Izađi iz kovčega ti, i žena tvoja, i sinovi tvoji, i žene sinova tvojih s tobom. Izvedi sa sobom sve zveri koje su sa tobom, i svaku plot od ptica i životinja, i svakoga gmizavca koji se kreće po zemlji izvedi sa sobom; i rastite i množite se na zemlji.  I iziđe Noje i žena njegova, i sinovi njegovi i žene sinova njegovih sa njim; i sve zverinje, i sve životinje i svaka ptica, i svaki gmizavac koji se kreće po zemlji, po vrstama svojim, iziđoše iz lađe. (Postanja 8, 15-19) … I Bog blagoslovi Noja i njegove sinove, i reče im: Plodite se i množite se i napunite zemlju i ovladajte njom. I strah i trepet vaš biće nad svim zverinjem zemaljskim, i svim pticama nebeskim, i nad svim što se kreće po zemlji, i nad svim ribama morskim,… sve je predato u vaše ruke … I svaki gmizavac živi, vama će biti za hranu; … po obličju svojem Bog je stvorio čoveka.“ (Postanja 9, 1-6).

Kako u razgovoru sa Adamom o životinjskom svetu pre potopa, tako i u razgovoru sa Nojem o istom, repriziranom svetu posle potopa, vidimo da Gospod ne dovodi ni u kreativnu, niti u evolutivnu vezu njihove rodonačelnike: Adama i Noja! Ni u kakvu vezu ih ne dovodi sa primatom kao njihovim pretkom, te ih i ne proglašava za zùον θεούμενον! Ta veza ne postoji, jer niti postoji primat, niti zoon theumenon!!!

Biti garantom pravoslavnosti onoga i onome ko se neprestano onepravoslavljuje znači dovoditi u pitanje i svoju ličnu pravoslavnost!

*

Dobrote ne biva preko volje, jer nje ne biva od nevolje, nego samo od dobre volje (videti Filimonu 14). Zato ne treba ići preko bogoslovske dobrote i volje Otaca: da ne bismo iznebuha ili kao neki isprazni maksimalisti bili primorani da pošto-poto dokazujemo da je Hristos „ipostasna volja“; ili još da „Njegova ipostas nije biološka“ pojava, nego „samo eshatološka, buduća pojava“?! Mi ne govorimo tako, i mimo Otaca, nego govorimo sa Ocima, i od njihove dobre bogoslovske volje: da je volja Oca i Sina i Svetoga Duha zajednička (te su Oni tako ravnovoljni), i da se ona prvenstveno tiče prirode, a da je Sin ipostas i ipostasan, baš kao što su ipostasi i ipostasni i Otac i Sveti Duh. I još, da je Hristos ovaploćeni Logos, čime je On onda i istorijska i eshatološka Ličnost! Dakle, On nije okrnjena ličnost, recimo u smislu da bi ona-ličnost bila isključivo eshatološka?! Shodno ovoj isključivosti-i ukoliko bi se nastojalo na njoj, svaki njezin zastupnik bi se itekako našao u velikim nejasnoćama i u nonsensu.

U ovlašnom diskursu nužno je reći da je volja kao svojstvo stvar prirode, i da se ona nikako ne povinjava ma čijoj tvrdnji da je zamena za ipostas, ma ona bila i Sinovljeva. Sin jeste po volji, i On jeste blagoizvoliteljan, kako se čulo na Jordanu prilikom Njegovog krštenja, i opet onoliko koliko se čulo: da je On Očev Sin, a ne Njegova volja. A voljom su se druge stvari odvijale u Domostroju spasenja, i to kroz ovaploćenog Logosa, i opet samo u vezi sa tvari, tojest prema spoljašnosti. Dok sami Logos sa Ocem i Duhom unutaripostasno, ostajao je slobodan u odnosu i na sami Domostroj; slobodan i kao ovaploćeni ipostasni Logos.

U vezi sa Bogom Sinom i voljom dalje, činjenica je da je Sin voljevni i blagovoljevni Očev Sin, ali da On nije volja, makar se radilo o izrazu ipostasne volje, jer Otac ne rađa ipostasnu volju-energiju, nego rađa svoga ipostasnog Sina koji ima zajedničku volju sa Ocem i Duhom, ili opet, da je On sa njima ravnovoljan-ravnovoljevan. Dok sama volja po sebi, ostaje „građa“ za stvaranje sveta. Prema tome, Sin ne može biti degradiran tvoraštvom i tvorevinom; On je apofatična ipostas „koja ima, pra-ima i nad-ima u Sebi svaku dinamičku energiju“ i volju; On je Svedržitelj koji ne potrebuje nužno kvalitet, kvantitet, vremenske odrednice; nego je sami onaj koji lično pokreće svoje ovaploćenje, svoju volju ili energiju, jer On „može od večnosti da dela“, dok je njegova volja, ponavljamo, opet zajednička volja i Oca i Duha; dakle radi se o volji možnoj i tvoračkoj i slavoprojavnoj od večnosti, aktivnoj i aktiviranoj radi svake od pragmatija Domostroja; Domostroja, kojega je naravno, lično Ovaploćeni Sin i Logos Gospod Isus Hristos eksponent i nosilac sa dvema svojim prirodama, voljama i energijama, i u dvema svojim prirodama, voljama i energijama.

U Domostroju dakle, Ovaploćeni Sin jeste prisutan, no ne relativan nego kao blagoizvoliteljan, voljevan i hoteći; i opet ne nužno i ograničeno, nego slobodno. On je slobodan jer poseduje jednu volju od večnosti, a drugu projavljuje kao Ovaploćen u vremenu, domostrojiteljno. Zahvaljujući tome sami Ovaploćeni Logos ne stvara sebe jer se rađa i rođen je, nego stvara tako što se kroz Njega stvara sve, a potom i održava i opstaje u bitiju; dok naspram svega toga Sam On lično, naglašavamo, ostaje jedini Rođen, a ne stvoren, jednosušan Ocu i Duhu. Odnoseći se tako, On je sa njima, sa Ocem i Duhom: sapoštovan i saproslavljan od strane nas Njihovih proslavljača. Sveti Duh je pritom Onaj koji je govorio kroz proroke, koji govori i kroza sve crkvene Oce; tojest kroz onoga kroz koga On hoće da govori, i kada hoće da govori. I to tako da reč uvek bude o ovaploćenom Sinu, koji je po Očevom blagovoljenju; uvek o Domostroju, radi čega On-Sveti Duh i počiva na Hristu i jeste sa Hristom, ali uvek kao Drugi Utešitelj; sa ovom uvekpratećom napomenom: da On nikada nije bio, i nikako nije službeni, stvoreni duh, jer On nije stvorenje, nego je Bog i Gospod.

Sin takođe nije stvoren energijom Oca ili slave Božje i pobožnosti, eda bi sam samome Ocu bio izvoliteljan i voljevan i „htednut“ kao svetac Izrailjev i Mesija, nego je On od Oca ipostasno rođen i onaj koji se rađa. A kako, to je tajna koja ni bogoslovskim umnim Silama Nebeskim nije dopušteno da se njome bave više nego što bi njihova anđelska pobožnost to potrebovala, a da ih pritom, dok himnoslove i slavoslove svoga Boga i Cara slave, ništa ne okrnji u integritetu i smernosti njihovoj. Tako se eto i kod Nebeskih Sila ostaje u okviru straha i trepeta, blagočešća i bogoproslavljanja, u poslušnosti i u ljubavi; ili: u natposlušnosti, iz naddobrote …

*

Ovde je neophodno dalje podizati lestvicu bogoslovske odgovornosti u izražavanju, pa ponavljati poklič: Στώμεν καλώς, στώμεν μετά φόβου: Stojmo uspravno, stojmo sa strahom!

Niko nikada nije mogao, niti će ikada moći da uđe u ipostasne odnose Presvete Trojice, te da o njima govori naširoko i šaroliko, odnosno subordinativno, osim govora o nerođenosti Oca, rođenosti Sina i ishođenja Duha Svetoga. Niko od Otaca opet, nikada nije brisao granicu između ipostasi i prirode, teologije i ikonomije. Niti će to ma ko od otaca ikada moći učiniti i ostati istinski crkveni otac, odličan trezvenošću i smirenjem.

Zato je bilo i ostalo neprikosnovenim, pravilo da se o volji uvek govori kao o vezi nje same sa prirodom i energijom; i da se pritom ne ide u njeno preinačavanje sa ipostasi, pa da se na primer kaže: da Otac postoji zato što Sam hoće da postoji, ili da Sin postoji zato što Otac hoće da On postoji, i da je On „htednuti“ Očev Sin, i obrnuto, …

Zato se podsetimo osnovnog otačko-biblijskog stava prema toj stvari, stava koji glasi: Οκ ν τε οκ ν: Nikada nije bilo da nije bilo Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha. Kao i da nikada nije postojala ούσία ανυπόστατος / ούσία ανυπόστατη / φύσις νυπόστατος = suština, priroda neipostasne,

kao ni ανούσιον ύπόστασιν / υπόσταση ανούσια = ipostas bez suštine neipostasna suština.

Posle ovih dogmatoloških iskaza tvrditi da postoji ličnost slobodna od prirode, značilo bi da neko zagovara otvaranje adskih vrata kroz koja u bogoslovlje treba da uđe, recimo, opravdanje za sve grehe, uključujući i grehe telesne (homoseksualizam, lezbejstvo, LDŽBT teološke postavke i dosetke), protiv kojih sama priroda, navodno, nije u stanju da se izbori, te da slabost same prirode, a time i same ličnosti – mora biti nužno opravdana u onome u čemu se one zatiču, jer se eto javljaju nužno, i po nužnosti (?!)

Tako je sa ovim rezonom već prijavljena konstrukcija nove sociološke ideologije po pitanju seksualnog usmerenja: transgender (ne transrodna) osoba koja je sama izabrala svoj pol (osoba ženskog pola, kostimirana kao muškarac) i koja je zahtevala da se krsti u svojstvu muškarca. Samo krštenje pak stvarno je obavljeno u Crnogorskoprimorskoj mitropoliji.

*

Uprkos duhovnoj trpezi Gospodnjoj, danas se mladoumni, gladni i žedni bogoslovi, pridošli sa raznih strana, hrane samo mrvama koje padaju od stola njihovih gospodara „sa prstom na čelu, ili s uzdignutim prstom i pesnicom“.

Sa velikom mukom i danas treba obdržavati red i poredak crkvenog Predanja, jer je malo onih koji u tome podvigu uspevaju; dok se nered i besporedak nude od strane mnogih mislećih paradigmatičara. Tojest onih koji mislotvore na pridumku, što za posledicu ima čak omalovažavanje svoje autokefalne Crkve, ili Svetoga Save: dakle za posledicu ima razgradnju Crkve, nacionalnu neutvrđenost, pa i narodno izdajstvo. A broj onih koji danas idu tim putem ne samo da se smanjuje, nego se magijski povećava!

Zato ostaje na važnosti drevno biblijsko pitanje: Ko danas boravi u šatoru bogoslovskih zaveta i ko počiva na svetoj gori bogopoznanja? U naseljima Gospodnjega bogoslovlja danas dakle obitavaju samo oni koji hode neporočno, i čine pravdu, i govore bogoslovsku istinu u srcu svome (up.: Ps. 15/14, 1-2). Naglasimo da to čine oni koji pravo i pravdu čine, a ne oni koji klevetaju braću krivdom i nepravdom, ili se cenzorski i inkvizitorski bahate na sve i svakog. I to pomoću mrežnih novaca kozmokratora kojima se finansira šaka medijskih tabloida i portala u nas radi vođenja kampanja sekularnih i anticrkvenih; kampanja za sticanje dominacije na svakome mestu: i nesvetom, i svetom.

*

Otuđeni ljudi iz otuđenih i odrođenih medija varaju sve ostale ljude. Oni kao da namerno stvaraju ove utiske: Uzimajte udela u krvi, sakrićemo u zemlju pravednog čoveka, nepravedno i manično klevetanog (recimo nekog port-parola: učitelja dijaloga, i živog i onog na papiru). Progutaćemo ga živoga kao pakao, i izbrisaćemo spomen njegov na zemlji. Posed njegov mnogoceni uzećemo, napunićemo naše medijske kuće plenom. Vaše nasleđe poverite nama, i zajedničku kasu svi ćemo steći …

Ali ne treba ići putem sa njima, nego treba uklanjati nogu svoju sa staza njihovih; jer noge njihove trče na zlo, i oni su brzi da proliju krv. Eto zašto se mreže pticama ne razapinju uzalud … Poznata je činjenica da medijski huligani i zločinci imaju udela u ubistvima i ratovima širom sveta, i da oni sebi gomilaju zla; dok propast tih bezakonika i nasilnika opet je zla … bezbožnošću oni dušu svoju, i život svoj poništavaju (up. sve sa: Priče Solomonove 1, 10-19).

No satreće se jedared medijski bezakonici i grešnici skupa, i uništiće se oni koji su napustili Gospoda. Još će se oni postideti zbog svojih medijskih idola koje sami ushtedoše i ustoličiše ih; i opet će se postideti isti nad kipovima štampe svoje i medija svojih, koje sami postaviše i podmetnuše na mestima svetim  (up.: Isaija, 1, 28-29).

*

Zalud se teolozi modernisti nezreloga uma danas raspituju o volji kod onih koji će im reći samo ono što žele da čuju od njih. Još se njihova verbalna taktika sastoji u tome da zaplaše, pa i sablazne onoga kome bi i naređivati hteli da ućuti, eda bi njihov sablaznitelj nesmetano govorio samo ono što mu konvenira. I to govorio bez skrupula, sa žestokom ignorancijom svih neistomišnjenika i neposlušnih. I sve to i tako na medijskim tribinama, gde se jednostrano, i ad-hoc proglašavaju fiktivne pobede. Ili gde se sve to opet čini pomoću peticija sa imenima desetina i stotina zavedenih ljudi, afirmisanih ili renomiranih, čija se uloga ne svodi na to da upoznaju suštinu crkvenog problema da bi se problem rešio, nego da sopstvenom masom i masovnošću sakriju golotinju svojih štićenika. Štićenika koji se inače sve vreme nevešto, i beskrupulozno skrivaju iza svoga prsta.

*

Osnovna odlika klevetnika ogleda se u tome da oni „podmeću drugima sve ono što sami rade“. Njihova tragedija se jošte ogleda u tome da kada sami počnu da kleveću druge, njihova ljubav momentalno prestaje da deluje te ostaju nagi; a u nastavku, i nesposobni za dobrodetelj.

Treba se podsećati da gordost hrli samo ka jednome mestu: prvom, dok se smirenje najpre prvoga mesta odriče.

Zato mi, svakoga nesavršenstva i manjkavosti preispunjeni, šta drugo treba da reknemo, nego: Bože, milostiv budi meni grešnom, i pomiluj me!

„Ko čuva usta svoja, čuva svoju dušu; a ko razjapljuje usta, zapašće u bedu“ (Priče 13, 3).

*

U laži su kratke noge. Koliko se god laž pružala na razne, pogotovo danas na sve medijske strane, ona će se na kraju pokazati nedostatnom, i biće markirana sramotom. Tako u nas, njoj dugotrajno robuju i izvesni naučni obmanjivači i ekstremisti u pravoslavnim bogoslovskim školama, koji su se i u medijske mehanizme obmana i samoobmana upregli, jer su se dokoni, obučili i za taktička rikošet i entertainment dejstva i čipovanja. Dok pustopašni, recimo za neke od njih, lično neće da osluhnu da su se u međuvremenu urotili i protiv samoga Gospoda Duha Svetoga. A On nas uvodi u svaku istinu.

Bezbeli su u laži noge kratke: jer videsmo neke od ovih kako špekulacijom kao jednom nožicom uveliko i poodavno gacaju po Crkvi, i opet neke druge kako ručicom kao zanatskom alatkom grebenaju po pravoslavnom bogoslovlju, kao da je ono sama njihova ličina i pripodobije. Za njih je još u drevnosti rečeno: „Zli pak ljudi i opsenari napredovaće sve više u zlu – kao zavodnici i zavedeni“ (2 Tim 3, 13).

*

Sentencu: Procul a Jove procul a fulmine, treba štopovati logaritamski:

Daleko Hipokrat, daleko zakletva,

pogotovu:

Daleko Eskulap, još dalje zdravlje,

ili: Lako se branim od tebe, ali teško branim tebe od sebe,

konačno:

Ne možeš izbeći ono što si dugo nahuškavao na sebe, i protiv sebe.

*

Gordost je splet sila koje je naš ego ispleo kroz sebe, oko sebe i kroza svu stvarnost kojom je okružen, eda bi se on-ego sam  održavao u sopstvenom prostoru kao pauk u mreži; ničega drugoga radi, osim sebe sama, i lovidbe svojih fikcija. Radi toga je on sebe i zamislio planetarnim. Jedini izlaz iz ovog samoukletog stanja, ili oburvalosti logosa jeste smirenje, i pomoć od te strane. To bi dalje značilo: pomoć neprekidnim radom na sebi i stalnim postrigom sebe makazama smirenja.

Svako ko se obazire na stranputice drugoga, nikada neće stići na cilj sopstvenoga puta. Ti drugi danas su sledbenici nekada cenjenih duhovnika i bogoslova. U manifestacijama netrpeljivosti prema prokaženima, oni danas misle da se primenom igre ne ljuti se čoveče može rešiti, i poravnati baš sve?!

Isto tako, ko god bi im prišao bez molitve i dobroželateljstva i sa nepokajanom naravi, prišao bi im kao malim bogovima. A odande bi i za jedne i za druge proistekla višestruka  šteta.

Pitanje je sad: „Gde bi tu bilo mesta za reč: „Pobedio sam ga“ (Ps. 13/12, 4), ili još gore, za reč: „Nadvladah ih – Pobedio sam ih“?!

Ognjem uzdržanja zapalimo sav korov od navala strasti … a silom Duha isušimo velike strasti naših duša; najpre strast prema novcu (v.: Posni triod, ponedeljak 3 sedmice, jutrenja i večernja).

Mudrost propovedajmo, da bi nas razboritost poslušala; primajmo vaspitnu nauku, a ne srebro; jer, njeni plodovi bolji su od izabranoga srebra (v.: Priče Solomonove 8, 1-21)! Bolji su i od korporacija sa lukavo smišljenom oznakom: pazi-crkveno! Dok je to, navodno crkveno, oteto Crkvi, i ustvari privatizovano!!!

*

Čovekoljubiva vera Svetih od samog početka svoga upozorava nas na opasnost od smutnje: „Hodite da siđemo i pomešamo tamo jezik njihov, da ne razumeju jezik jedan drugoga. I raseja ih Gospod odande po licu sve zemlje; i prestadoše graditi grad (i kulu). I zato se nazva ime … Vavel – Smutnja, jer tamo Gospod smuti jezik sve zemlje, i otuda ih Gospod Bog raseja po licu sve zemlje“ (Postanja 11, 7-9).

O ovim stvarima verni svedok ne laže, dok nepravedni svedok raspaljuje laži (v.: Priče 14, 5). Otuda i uvrede od oholih, i poniženja od gordeljivih (Stihovnje stihire Večernja, stih 2).

Konačno, Gospodu su prijatni bezazleni ljudi na svojim putevima (v.: Priče 11, 1), nikako ne malodušni, ni crkveni profiteri koji smišljaju načine kako da ih narod odene u sjaj i pozlatu.

*

Čak i sama istina, kada se proglašava za relativnu (srpstvo u Crnoj Gori), biva odjedanput, brzo i trajno napuštena; jednako i od strane svojih zavetnih čuvara! I to bez obaziranja na njeno prethodno vekovno ukorenjivanje ili uvrežavanje u sopstveni prirodni klimat.

Moći hipnoze kao i hipoteze, zapanjujuće su velike moći.

Samo Hristos-istina, i samo Crkva-istina ne mogu nikada biti dovedeni u pitanje hipnozom, ili iskorenjeni hipotezom odande, kamo su jedanput bili zaživeli, i tamo se već bili sasvim ukorenili.

*

U danima pandemije koronovirusa ili „koronotaurusa“ sve velike povike i hule na Pravoslavnu veru i na njeno Sveto Pričešće – lek besmrtnosti pojave su koje danas dolaze najpre od domaćih tvrdovratih Izrailjaca, te od književnika i fariseja. Ovde treba naglasiti da pravoslavni hrišćani koji svoju veru u Sveto Pričešće poravnavaju sa koronovirusnom zarazom i smatraju ga nemoćnim u poređenju sa samom ovom pošasti – nemaju predstavu o Pričešću kao o nepobedivoj i spasonosnoj sili. Oni naime Sveto Pričešće mešaju sa načinom i sredstvima pričešćivanja, te zbog nerazlikovanja dve činjenice i nejasnoće o njihovom unutrašnjem odnosu imaju nastupe panike i malodušnosti, nevere, i hule.

Zato je najbolje da oni sami potraže nasušne reči, recimo one zapisane u Posnom triodu Krstopoklone nedelje i sedmice. Te reči, sjedinjene sa rečima o Svetom Pričešću, i u ovom trenutku su, kao što su dosad bile, jedine kadre da nas obraduju, ohrabre i od propasti uma nas izbave.

Adam, od drveta života udaljen,

vraća se drvetu krsta.

Okusivši ovo drvo,

mi više ne umiremo nego oživljavamo.

Oruđe smrti postaje oruđe života.

Ono izvlači iz dubine propasti,

i k vrhovima nebesa nas uzvodi.

Bogoslovske simetrije radi, recimo i to da se Hristova Crkva saobražava Njegovom Telu i Krvi, kada se Hristos i lično pokazuje u svojim udovima, i kada se i oni, udovi, daju videti kao samo Njegovo Telo – kao oboženo Telo. A na kraju svetotajinske mistagogije preostaje nam to da opet i opet vidimo samo ognjeno Telo ognjenih udova – udova u događaju njihovog isceljenja, preobraženja i oboženja. Istovremeno sa ognjenim Telom i Krvlju ovaploćenoga Hrista treba i sveti sasud – Putir, kao i ložicu koja mu se pribraja – videti kao zahvaćene ognjem u dodiru sa njima – Svetim Tajnama.

Vera Svetih se oglašava prizivanjem: Ko ima ušesa da čuje neka čujeočesa da vidi neka vidi. Iskustvom vrlina (vere i nade i ljubavi) i Svetih Tajni (Pričešća) svi se pozivamo da primimo protivotrov i lek besmrtnosti: Dar Hrista-Lekara duša i tela naših!

Evo neoborivog dokaza da su reči apostola i Jevanđelista Marka:  i popiju li što smrtonosno, ne, neće im nauditi (16, 18), dobile svoje apsolutno značenje, i mi se iskustveno utvrdili u veri u Logosa evharistijski ovaploćenog i ovaploćavanog!!!

 

Episkop kruševački David

eparhijakrusevacka

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime