Име Стефан била је једна од карактеристика владара Немањићке династије. Приликом истицања наследности династичког легитимитета у интитулацијама (насловљавању) и потписима немањићких повеља име Стефан редовно се налази у готово свим документима.
Име Стефан су носила и Немањина браћа Мирослав и Страцимир, као и велики жупан Тихомир. Касније се само наследницима српског трона додаје име Стефан. Сва је прилика да је велики жупан Стефан Немања „у свом реформаторском напору“ увео обичај да само наследник на престолу добија и титуларно име Стефан. Стога од Стефана Првовенчаног име Стефан стиче и државно-симболичко значење, мада та чињеница, по мишљењу Јованке Калић, до данас „није добила своје право тумачење“.
Порекло култа и смисао избора овог светитеља и заштитника Немањине државе нису једнодушно разјашњени. Чувени кустос Народног музеја у Београду Мирјана Ћоровић-Љубинковић (1910–1996), рецимо, сматра да је култ преузет под угарским утицајем с обзиром на присне родбинске везе које су између Србије и Угарске успостављене већ око 1130. године. Професор Драган Војводић пак верује да је иконографија Светог Стефана преузета из Цариграда, који је још у V веку постао средиште светитељског култа.
Опредељење за ово владарско име највероватније је у вези с појавом и ширењем култа Светог Стефана Првомученика у Зети и Рашкој, с обзиром на то да је овај „светитељ био важан и за дукљанску краљевску кућу“. Постао је заштитник престоничког града Скадра – где се налазила катедрална црква посвећена Светом Стефану Првомученику -а један дукљански владар, Стефан Војислав, носио је потоње „немањићко“ титуларно име.
Историографија сматра да је породица српског великог жупана Стефана Немање била несумњиво у сродству са последњим дукљанским владарима. Дукљу, земљу свог рођења, Стефан Немања је сматрао „дједину своју“.
На основу текстолошке анализе засноване на упоређивању сачуваних рукописа са Житијем Светог Симеона Стефана Првовенчаног Љиљана Јухас-Георгиевска је утврдила да „Рибница није место Немањиног рођења, него место где се налазио храм у коме је он крштен“. Проучавајући целовит препис Житија Светог Симеона Стефана Првовенчаног, из средине ХV века – у коме се налази податак о Немањином латинском крштењу – а који се налази у приватној збирци Павела Панова у Софији, Томислав Јовановић објашњава да би при таквом одређењу „требало имати на уму да је сам храм био истакнутији и значајнији у Рибници него боравиште у коме се Немања родио“.
У Дукљи, која је била под католичким упливом – готово да није било православних свештеника, па је Немања крштен по католиче ком обреду.
Првовенчани пише да када се Немања вратио на „столно место, опет се удостојио да прими друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље, у храму светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла, идући за владиком својим пастиром Христом, као што Писмо каже: „Сисао си млеко из обеју дојки“, тј. извршилац је Старога и Новога завета“.
Већина историчара – ослањајући се управо на ове изводе Стефана Првовенчаног – сматра да је Немања два пута крштен. Међутим, поступак двоструког крштења објашњава Димитрије Оболенски, јесте „незамислив у ХII или XIII веку. Немањин син Сава, у биографији коју је сам написао о свом оцу, јасно каже да је Немањино ‘друго крштење’ заправо било кризмање (помазање светим уљем, миропомазање). На то је још 1901. године указао и архимандрит Иларион Руварац: „Ја мислим да дете није по други пут крштавано, већ да је светитељ и архијереј Рашки у катедралној светопетровској цркви очитао молитву и светим миром помазао младенца, и да је тај чин миропомазања несвојствено назван вторим или другим крштењем“. Како наводе стари српски родослови сачувано је име грчког архијереја који је Немању „други пут крстио“, односно миропомазао – звао се Леонтије.
Немања је морао да се навикава на живот у Рашкој, који се умногоме разликовао од оног који је водио у Зети, где се – обилазећи живописне и готово космополитске приморске градове, у којима су цветали трговина и сваковрсна прожимања различитих народа и вера – сусрео са романском, латинском културом.
То се доласком у брдовиту и пуну шума Рашку изменило.
Рас – место где су често боравили рашки велики жупани – није био град, а поготово није био град у смислу с каквим се Немања упознао на приморју, већ је више личио на утврђење. Јер, указује Сима Ћирковић, „западно од линије Сирмиј-Рас- Призрен нема помена о градским насељима све до средине ХIII века изузимајући јадранску обалу“.
Остало је забележено и да је Стефан Немања имао свој двор у
Котору, али није познато како је изгледао и у којим приликама га
је српски велики жупан користио.
Из књиге Немањићи биографија, Лука Мичета
