Не може се говорити о људској полности, а да се истовремено не говори и о љубави. не смемо, међутим, заборавити да је љубав специфично људски феномен, нити се према њој смемо односити на редукционистички начин, већ је морамо гледати заштићену и очувану у својој хуманости.
Шта је заправо редукционизам? Рекао бих да је то псеудонаучна процедура која људске феномене или редукује на субхумане феномене, или им пак изводи порекло из њих. пример за то је тумачење љубави као сублимације полних нагона и порива које имају и човек и животиње. Такво тумачење може само спречити истинско разумевање људског феномена.
Љубав је у ствари један вид сложенијег људског феномена, који сам назвао самотрансцеденцијом. Предоминантне теорије мотивације желе да нас увере како је првенствена човекова брига да задовољи своје потребе и удовољи својим нагонима и поривима, и да стога живи у сталном одржавању или обнављању хомеостазе, тј. унутрашње равнотеже. То није тачно. Човек је биће које – захваљујући самотрансцедентном квалитету људске стварности – првенствено заокупља тражење нечег изван себе, било да је реч о смислу који треба испунити или о другом људском бићу које се жели сусрести и заволети.
Такав љубавни сусрет, међутим, сасвим искључује могућност да се друго људско биће гледа или користи само као пуко средство да се дође до неког циља – само као оруђе којим се смањује напетост која је изазвана полним или агресивним нагонима и поривима. Такав би однос био чисто мастурбирање – многи сексуално неуротични пацијенти управо се тако понашају. Када причају о начину на који се понашају према партнеру, они често кажу да у ствари „мастурбирају“ над њим. Такав став је специфично неуротично изопачење људске полности.
Људска полност је увек нешто више од самог физичког додира; она представља физички израз нечега метасексуалног – она је физички одраз љубави. Будући да испуњава ту функцију, је стварно вредан доживљај. Маслов (1964) је с пуним правом рекао да „људи који не могу волети , не могу ни у полном односу наћи задовољство и срећу као они који воле“. Према анкети једног америчког психолошког часописа у којој је 20.000 читалаца одговарало на питања постављена у упитнику, показало се да људи у својим односима највише цене романтичност, као и да је она главни чинилац који појачава потенцију и доживљај оргазма – али то је опет нешто што је блиско љубави.
Ипак није баш увек исправно рећи како је људска полност више него сама полност. Љубав је већ по самој својој природи изразито људски феномен, док полност добија људску димензију тек када постане резултат развојног процеса, тек као производ поступног дозревања. Још је Сигмунд Фројд рекао како постоји разлика између циљева које имају нагони и пориви и објекта њиховог интереса: циљ полног односа је да смањи полну напетост, док сексуални партнер представља објекат. Међутим ја сматрам да се таква тврдња односи само на неуротичну сексуалност: само неуротични појединац на првом месту и пре свега жели да се реши своје спреме и свеједно је да ли то чини мастурбацијом или користећи партнера тек као друго средство за исти циљ. за особу која је довољно зрела партнер није никакав „објекат“; одрасла особа партнера сматра другим субјектом, другим људским бићем које има своје људске особине; ако човек стварно воли, онда свог партнера прима само и једино као другу особу, што значи да доживљава и његову јединственост као људског бића. Јединственост ствара особеност људског бића, а једино нам љубав омогућава да спознамо ту чињеницу и на тај начин прихватимо другу особу.
Спознаја да је особа коју волимо јединствено људско биће несумњиво за последицу има моногаман однос. Вољеног човека више нико не може заменити. С друге стране човек који није у стању да воли, завршава у промискуитету. Човек који се тако понаша уопште се не обазире на јединственост свог партнера и то, заузврат онемогућава истински љубавни однос. Квалитет полног живота таквог појединца врло је сиромашан будући да само полни однос који прати и води љубав може бити стваран извор награде и задовољства. Мала је корист од тога што такав човек покушава да недостатак квалитета надокнади квантитетом. То само захтева све веће и снажније надражаје какве неки људи налазе у порнографији. Вероватно је сасвим јасно да ни на који начин не подржавамо развијање таквих масовних феномена као што су промискуитет и порнографија, односно да их ни случајно не сматрамо прогресивним. Они су регресивни; то су симптоми ретардације у полном дозревању сваког човека.
Из књиге – Нечујни вапај за смислом
