Вером и сама Сара доби силу
да ствара потомство
и преко времена своје старости
зато што је сматрала верним Онога
који јој је обећао.
Зато се родише од једнога,
и то готово мртвога,
по мноштву као звезде небеске
и као неизбројиви песак на морској обали.
(Јевр 11:11-12)
Химна вере (Јевр 11) развија се у величанствени панегирик који започиње описом праотаца библијске праисторије. Међу којима нарочито место има првострадални Авељ и његова безгласна, али речита жртва (https://www.cudo.rs/%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d1%99-%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%ba%d0%be%d1%98%d0%b8-%d0%b3%d0%be%d0%b2%d0%be%d1%80%d0%b8-%d0%b1%d0%b5%d0%b7-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8/). Још од нарације повезане са њим почиње да се прикривено развија тема која у приповестима о праоцима постаје доминантна. То је тема божанских обећања која баштине праоци вере и Израила – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања. У древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.
Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику. Исказом се наглашава стваралачка власт Бога. Стваралачка власт Бога додатно је истакнута јер је стављена у контраст са неуспешним покушајем да Авраам, у складу са обичајима тог доба, добије наследника односном са наложницом коју му је представила супруга (Пост 16:2-3; 17:15.19).
Обећани син, требао је и могао је бити једино божански дар.
У односу на божанско обећање и (не)веровање у његово испуњење, формиран је највећи део живота Авраама, његове љубљене супруге Саре и многих других чији су животи били повезани са њима (Пост 15:1-6; 17:15-22; 18:9-15).
Кључни моменат и најнепосреднија позадина овог одељка химне вере је догађај из Пост (Пост 18:1-16). Велики део описа је посвећен Сари. Она је готово кључна личност одељка, због чега је аутор Посланице уводи у свој низ старозаветних великана вере као прву жену чија је вера истакнута и похваљена (Јевр 11:11).
Овај податак, међутим, може да збуни. Старозаветни предложак описује тројицу путника који посећују логор праоца Авраама подигнут крај светишта под мамријским храстом. Почетна сцена бедуинског гостољубља прераста у величанствену теофанију. Она се има свој врхунац у речима једног од посетиоца који најављује да ће се наредне године Аврааму родити син (Пост 18:10). Овим речима, Авраам и Сара су позвани да не гледају своја искуства и тренутну слабост, већ да се уздају у Божије обећање да ће имати сина.
Сара се, чувши те речи, најсмејала посетривши се биолошке немогућности остваривања пророштва (Пост 18:12). Речи и сама Сара, могуће је превести и са чак и Сара. Оваква најава би могла да значи да на известан начин писац Посланице препознаје у Сари личност чијој је вери претходио известан степен рационалне сумње. Сарина вера, можда, није блистала као вера других хероја споменутих у овом поглављу. Узевши у обзир, међутим, њене године старости она је имала много разлога за сумњу. Оно што ју је сврстало међу хероје вере јесте што је успела да се вером уздигне изнад те сумње. Писац Посланице, дакле, изнова оригинално реинтерпретира старозаветно предање. Он у осмеху Саре препознаје не само неверу колико сукоб рационалног и природног поимања постојања, са жарком чежњом да се обећање које је добила испуни. Сара се, том чежњом, присајединила супругу те и она сама вером доби силу да ствара потомство (Јевр 11:11). Оригиналном реинтерпретацијом Старога завета Посланица се одваја од остатка јудео-хришћанског предања које рођење Исаака повезује са Авраамом (Дап 7:8b;1Клим; 10:7a; TgNeofExod 12:42). Писац Химне вере указује на његову супругу, која се у то време ближила десетој деценији живота. Употребљена формулација сугерише да су природне функције праотачког пара биле обновљене вером, а зачеће сина је постављено у шири контекст испуњења обећања о бескрајном потомству (Пост 12:2; 15:5; 22:17).
Узрок ове неочекиване способности је активна вера којом је Онај који је обећао препознат као веран (Јевр 11:11б). Наведеном реченицом у центар приказа је смештен извештај о крајњој одговорности Бога. Референца о вери праотачког пара постаје изјава о Богу који је веран својим обећањима. Глагол обећати користи се четири пута у Послaници и увек се повезује са Богом (6:13; 10:23; 11:11; 12:27). Тиме се наглашава да је Бог веран и испуњава оно што је рекао да ће учинити. То је, по природи, вероисповедни исказ.
Наредни стих речима зато се родише од једнога уводи каузалност и наглашава поузданост Божијег обећања. У њему се супроставља Авраама као једног и бескрајно мноштва његових потомака који су као по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали (Јевр 11:12). Ова формулација није директан навод старозаветног места већ комбинација различитих одељака Торе које је писац Посланице наводио по сећању (Пост 15:5; 22:17; Изл 32:13; Пнз 1:10; 10:22; 28:62). Повезане изјаве из Јевр 11:11-12, тематски припадају тумачењу које је представљено у Јевр 6:13-15. Оба одељка се усресређују на Бога као на даваоца обећања, и идентификују садржај обећања као многобројно потомство. На тај начин, то што су Авраам и Сара потомка добили када више није за очекивати да га добију постало је снажна слика која је вековима подсећала припаднике народа Божијег на то да је Богу могуће да образује и уздигне свој народ и онда када то изгледа немогућим (Јзк 33:24; Мал 2:15-таргумска верзија; Рим 4:19).
Значајно је да шири контекст обећања и испуњења има месијански смисао истакнут наглашавањем да ће у том потомству (тачније потомку) бити благословени сви народи на земљи. Најава рођења Исаака постаје најава рођења свих оних великана библијске историје као што су Самсон, пророк Самуил и Јован Крститељ. Они су били жељно очекивана деца родитеља који су већ почели да губе наду да ће бити благословени потомством. Они су били сведоци божанске животодавне моћи и праслике Христа као оног потомка Авраамовог у којем је ово савезно пророштво Божије испуњено у потпуности. У осмеху неверице Саре, садржан је плачни вапај Ане, мајке Самуилове који се претворио у осмех вере код мајке Претече Господњег када се сусрела са дјевом Маријом која је божанским благовољењем постала родитељка Сина Божијег. Тако блажени Августин говори да случај немоћи Саре да роди… символизује природу рода људскога која се грехом искварила. Људска природа је за последицу имала то да је била осуђена тако да нема могућности да заслужи будуће блаженство. Због тога приличи да Исаак, као дете обећања, предизображава децу благодати и грађане слободног града…
Тријадолошка теофанија у Мамрији постаје предзнак тријадолошке теофаније на Јордану (Лк 3:21-23) и заједно са њом објављује тројичног Бога чије је читаво дело, заправо дело стварања, давања и одржавања свеколиког живота. Дело Бога као Животодавца који се принео и непрестано приноси за живот света. Одговор вере се приказује као радосно и благодарствено прихватање богомданог живота, и то не као индивидуалне реалности већ као поштовања сваког људског живота, без обзира на веру, расу и нацију, па и животодавни однос према целокупној твари. То је евхаристијски императив који може и треба да буде основа сваког друштвеног деловања на расном, националном, верском и еколошком нивоу. То је позив да се вером осмехнемо животу.
За сајт ЧУДО: Јован Благојевић
Види још и:
