У причи о првом мушкарцу и жени, дат нам је и спомен једне личности о којој знамо веома мало.
Познати су нам Адам и Ева, али они су наши преци. Сваки од нас је њихов потомак, макар Библија говори тако. Из тога следи једна од најзначајнијих лекција – једнакост. То је полазна тачка од које се развија линија учења које се противи идеји супериорности једног човека. И инфериорности другог.
Текст нам пружа многе увиде у вези са Адамом и Евом. Знамо доста о првим супружницима и првим родитељима, њиховом боравку у Едену и изгнанству.
Подједнако, доста знамо о њиховим првм синовима, Каину и Авељу. Позната нам је њихова трагична прича. Старији од њих, гневан због неприхватања његових жртвених дарова и млађи, чије су жртве прихваћене. Каин је у дијалогу са Богом. Прво убиство и прва смрт у људској историји. Авељ је умро без потомства; Каин је насупрот имао децу и унучад.
После убиства млађег брата и изгнанаства његовог убице, текст нам говори мало о Адаму и Еви. Они нестају са позорнице, иако нису мртви. Штавише, појављују се изнова на сцени. Када? Сто тридесет година касније, или седам покољења после трагедје која је задесила његову породицу, односно недуго после смрти самога Каина који је био убијен, макар према легендама, од сопственог чукун-унука, Ламеха. Изненада, текст се враћа Адаму и Еви и извештава о рођењу њиховог сина кога Ева назва Сит „зато што ми Бог даде другог сина уместо Авеља кога уби Каин“ (Пост 4:25). У наставку читамо да је Сет добио сина кога је назвао Енос, те да су у његово време људи почели призивати име Господње. То је скоро све што знамо о Ситу. Супротно дотадашем обичају, није мајка она која именује дете. Према јеврејском тумачу Мајмонидесу, ово је тренутак који је означен преовладавањем идолопоклонства. Енос и неколико одабраних као што су Ноје, Сим и Евер остају повезани са Господом.
По Адамовој смрти Сит је постао патријарх и старeшина породице.
По смрти Каин и Каинових потомака.
Сит је постао праотац остатка човечанства, како је приказано на кратком породичном стаблу.
Зашто, међутим, оволико говоримо о Ситу? Како се он издржавао? Био је музичар слично Јувалу? Обрађивао је земљу или је био становник града? Живео је са остарелим родитељима? Да ли је и сам био страдалник или је био обасут љубављу? Да ли требада га сажаљевамо или да му завидимо?
Занимљиво, у мидрашкој књижевности, која је обично експанзивна, необично мало је речено о овој личности. Тамо се више говори о његовој породици.
Дирљива мидрашка легенда преноси да су, по смрти Авељевој, Адам и Ева упали у дубоку меланхолију. Далеко од Едема они нису били у међусобном складу и складу са околином. Били су ћутљиви и летаргични. Нису имали жеље за било чим, а најмање за другим дететом. Несумњиво, Авељева окрутна судбина је била доминантна у њиховим мислима. Године су пролазиле и читав век је био за њима. Свет је био пуст. Али зар прва заповест Божија није била множење и насељавање на земљи? И, ако су они то заборавили, зашто их Бог није подсетио на то?
Један од њихових потомака, према мидрашком предању, подсетио их је на то. Био је то Ламех, мрачна личност. Он је био први бигамиста на земљи: Аду и Зилу (Пост 4:19). Зашто две? Према овом предању, једна му је пружала задовољство, а друга потомство. Једна од првих библијских песма повезује се са овом личношћу. У њој се Ламех обраћа својим женама речима:
Ада и Зила, чујте глас мој; жене Ламехове, слушајте речи моје: убићу човека… (Пост 4:19)
Према неким схватањима, ово је референца на Ламехово убиство Каина које је било нехотично, али је ипак било убиство. У жељи да најави осветнички карактер, он истиче да уколико и њега убије неће бити освећен посредством седам покољења (попут Каина), већ седамдесет седам. Одмах наредни стих у Светом Писму говори изнова о Адаму и Еви. Која је веза између њих?
Мидрашко предање говори управо о томе: Ламехове жене су се одвојиле од њега после рађања деце, говорећи да не желе да деца, пошто је Бог тако најавио, буду кажњена због Каиновог убиства. Ламех, који није бо нарочито интелектуално надарен, тражи савет од Адама, и одмах потом кори своје две жен: ко сте ви? Да ли ви познајете путеве Господње? Он чини оно што Он мора чинити, а ви треба да чините оно што је ваша дужност као жена. Одмах потом, према речима Мидраша, оне реагују речима: ко сте ви да нам дајете лекције? Прошло је 130 година од смрти вашег сина, и ти живиш одвојено од своје супруге и без деце – и ти ћеш нама да причаш? Присиљен логиком Ламехових жена, Адам се враћа ка Еви и са њом зачиње сина „по својем обличју, на своју слику“ (Пост 5:3), кога је Ева назвала Сит.
Зашто је Ева дала име, а не Адам? У Писму имена увек дају жене. Али, ако је тако, зашто је Сит онај који даје име своме сину? Мoжда је то било наглашавање Еносове необичности којом се он чврсто повезује са Адамом и Богом? Слично имену Адам, Енос значи „човек.“ Осим тога, стих који следи гласи: ово је књига покољења Адамовог “ze sefer toldot adam.” Другим речима, ово није почетак, али је други почетак стварања.
Адамов последњи син, Сит сличан је свом оцу. Сви ми смо његови потомци, становиште је Мидраша. То је нешто што нам пружа сигрност. Уколико страхујемо да смо наследници не само првородног греха, већ и Каинове клетве, Мидраш нам говори да су Каинови потомци погинули у Потопу, али не и Ситови.
Доказ?
То што смо ми овде да испичамо његову причу.
Извор: Biblical Archaeology Society
