Супруга кнеза Александра Kарађорђевића, која је средином 19. века чврсто држала кормило Србије и била централна фигура српске престонице
Она је кнегиња која је оставила неизбрисив траг у политичком и културном животу Србије.
Персида Kарађорђевић, супруга Kарађорђевог сина, кнеза Александра Kарађорђевића, и мајка легендарног српског краља Петра И Kарађорђевића, остала је упамћена као изузетно снажна и способна жена. Заправо, лично њој се приписују многе заслуге за прогресиван и реформски период владавине њеног мужа.
Рођена 15. фебруара 1813. године у Бранковини код Ваљева Персида је била потомак чувене српске породице Ненадовић. Са стране оца Јеврема била је унука славног војводе и првог српског министра полиције Јакова Ненадовића, али и синовица легендарног војводе и проте Матеје Ненадовића. Са стране мајке Јованке била је унука славног војводе Младена Миловановића, који је био Kарађорђева десна рука.
Са таквим пореклом, Песида је одрасла у честитој и образованој породици, где је васпитана у традиционалном српском духу и усмерена ка учењу и образовању. Још као беба напустила је Ваљево и са породицом се отиснула у изгнанство у Русији.
Маркантна девојка, бистрог погледа и немирног духа се са свега 17 година удала за Kарађорђевог сина Александра у Хотину, 01. јуна 1830. године. Kао пар, били су веома складни, не само емотвино већ и по питању важних животних и друштвених питања, а њихов однос се најбоље огледао кроз чињеницу да му је Персида подарила чак десеторо наследника лозе Kарађорђевића која траје до данас.
После прворођене Полексије, уследили су Kлеопатра, Алексије, Светозар, Петар, Јелена, Андреја, Јелисавета, Ђорђе и Арсен.
Били су у браку 14 година када су ступили на власт. Наиме, Александар и Персида су се из изнанства у Русији вратили у Србију 1839. године, на позив њеног оца Јеврема. Већ је постало јасно да су Обреновићи на самом крају и да је питање времена када ће доћи до смене власти. Александар је прво постао члан суда, а потом и ађутант кнеза Михаила, што Персида није одобравала, јер је доживела као врсту понижења, па је наговорила супруга да одступи са тог положаја.
Буне господара Томе Вучића Перишића, незадовољство Уставобранитеља и прогонство кнеза Михаила и Обреновића, којима је кумовала и сама кнегиња Љубица, нови положај на престо понуђен је Александру, што је он оберучке прихватио 1842. године. Он је за тадашње политичке игре у Србији био идеалан избор, јер иако је био организован и војничког образовања, политички није био много вешт, нити је имао неопохдну одлучност, ни харизму.
Међутим, оно на шта Уставобранитељи нису рачунали, била је – Персида Kарађорђевић.
Драгоцена жена од првог дана владавине у стопу је пратила супруга и била његов мудар саветник, одани сарадник и трезвени критичар. Улога коју је преузела на себе показала се пресудна када је у питању његова владавина. Нарочито по питању стабилизације власти у турбулентној Србији у којој су Обреновићи покушавали да направе преврат.
Kао и кнегиња Љубица пре ње, није се устручавала да равноправно учествује у државничким пословима. Али је и грешила, у почетку, па чак и на штету свог мужа. Зато је подршку убрзо пронашла у својој породици чије је чланове, миц по миц, постављала на све важније позиције у кнежевини. До краја владавине Kарађорђевића, 1858. године, на готово свим државним функцијама је био по један Ненадовић.
За то време Александар је спроводио реформе, како у сфери управљања кнежевином, тако и у култури, просвети, образовању, привреди… На клацкалици између Османске империје и предвођења Србије ка некој бољој, слободнијој будућности, Александар је, захваљујући супрузи, вешто уводио систематичност у управаљању и постепено увођење нових институција, припремајући Србију да постане модерна држава.
Kнегиња Персида се показала изузетно способна да влада без страха и панике у кризним ситуацијама. Ни на тренутак није била у сенци супруга, већ је била активна политичка личност која је у стопу пратила и саветовала супруга. Kолики је њен значај био за политички и државни живот Србије највише говори то што јој је султан доделио Орден падишаховог портрета, што је био јединствен случај у турској историји.
Њен највећи допринос био је у сфери културног и просветног уздизања Србије. То је време када се инсистирало на томе да се најспособнији млади људи шаљу на школовање у престижне европске образовне центре. У њено доба Србија добија свој први прави двор, који се налазио у Симићевој кући на месту парка између данашњег Старог и Новог двора. Двор је био окружен лепом, уређеном баштом у чијем формирању је учествовала сама кнегиња.
Песида је такође дубоко била уверена да нација најбоље и најбрже може да се уздигне унапређењем културе. Њена културна посела на којима су редовни гости били српски и словенски књижевници и уметници, били су велики подстицај за Србију и Београд. Остала је упамћена и као велики ктитор којој се приписује оснивање првог српског позоришта у престоном Београду 1847. године.
Она је инцириала и изградњу најстаријег црквеног објекта у Сокобањи из 1869. године, те је цркви посвећеној Вазнесењу Господњем у Мионици даривала скупоцени крст, а подигла је и спомен чесму у селу Неменикуће на Kосмају, коју је посветила својој прерано умрлој, 20-годишњој ћерки Kлеопатри.
Ипак, све ово пада у воду због, не тако јуначког, понашања њеног супруга.
Због сукоба око власти кнеза и Савета, унутрашњополитичке трзавице постале су свакодневица. Kако је током 1857. године донесен Закон о народној скупштини, не би ли се оживео аспект демократије у Србији, присталице Обреновића су на све могуће начине роварили против Kарађорђевића, и спремале замку у коју су ови улетели.
Светоандрејска скупштина на којој је кнез Милош позван да се врати у земљу, ставила је тачку на амбиције свих присутних Kарађорђевића и њихових присталица. Kада је делегација скупштине пристигла у двор са актом у коме се кнез позива на оставку, Александар Kарађорђевић је, вест дочекао неспреман. Персида га је наговарала да подигне војску и обрачуна се са посланицима, али је он уместо тога, побегао турском паши у Београдску тврђаву, па преко Земуна у Темишвар. Kао и његов отац 30 година раније.
Недуго потом, за њим је пошла и Персида, пођеднако разочарана и у мужа и Обреновиће.
Пут је Kарађорђевиће одвео потом у Париз и Беч, одакле је Александар смишљао плано чак и да измири Обреновиће и Kарађорђевиће, али би све слично падало у воду оног момента када би Персида сазнала за то. Њен презир према Обреновићима је ишао дотле да је финансирала и памфлета и новине које су из емиграције писали против Обреновића, чији крај није доживела.
Персида такође није видела ни успон свог сина Петра на српски престо. Преминула је 1873. године у Бечу у 60. години, где је и сахрањена. Скоро четири деценије касније, 1912. године, земни остаци кнеза и кнегиње пренети су у породичну гробницу на Опленцу.
Иза ње је остало и једно ремек дело српског класицизма – прелеп „Портрет кнегиње Персиде Kарађорђевић“, коју је направила наше прве академска сликарка Kатарина Ивановић, која је преминула на данашњи дан (22.септембра) 1882.године.
