Током своје бурне историје носио је чак четири имена: „Стари савски”, „Трамвајски”, по принцу Еугену и Миладину Зарићу, учитељу-хероју, који је спречио његово рушење, а сада постоје предлози да се премести „на суво” у парк на Ушћу
Током Другог светског рата само два моста на важним стратешким комуникацијама нису уништена током интензивних савезничких бомбардовања и повлачења немачког Вермахта: чувени мост на Рајни код Ремагена и – мост на Сави код Београда.
Мост на Рајни, касније назван Лудендорфов, свечано је отворен августа 1915. Пред крај Другог светског рата, у циљу да онемогуће стабилизацију немачког фронта на западу, Американци су ваздушним нападима безуспешно покушавали да га униште.
Препрека на Рајни
У пролеће исте године Рајна је представљала последњу препреку за продор англо-америчких трупа у Немачку и за савезнике је постало важно да се Лудендорфов мост заузме у исправном стању. Истовремено, Вермахт се трудио да уништи све мостове како би спречио преношење борби на немачко тле. Током америчке операције „Дрвосеча”, у марту 1945, мост још увек није уништен. Немачки инжењерци су, наиме, конструкцију минирали с 300 кг експлозива који је само оштетио, али не и оборио мост. Амерички инжењерци су уклонили заостала експлозивна пуњења и оспособили прелаз. До 17. марта када се мост, услед оштећења и оптерећења, ипак срушио, преко њега је пребачено 25.000 америчких војника и хиљаде борних возила.
Мост у Београду, иако знатно краћег века, имао је ништа мање узбудљиву историју. Током напада Немачке на Југославију, 6. априла 1941, престоница је имала само три моста. „Стари” железнички мост пуштен је у промет још 1. септембра 1884. Након почетка Великог рата, српске и аустроугарске трупе су покушавале да га онеспособе, а коначно је срушен 27. децембра 1914. Аустријанци су га одмах након заузимања Београда обновили и назвали „Капија за Исток”. Да би успорили продор српских трупа 1918. Аустријанци су били приморани да га 1. новембра дигну у ваздух; поново је, привремено, обновљен октобра 1919, а коначно је саниран и пуштен у саобраћај 1921. године.
Скоро деценију касније, 16. децембра 1934, свечано је отворен нови висећи савски друмски мост „Витешког Краља Александра Првог Ујединитеља” (данас познат као „Бранков мост”), а 10. новембра 1935. завршен је и дунавски железнички „Мост Краља Петра Другог” („Панчевачки мост”).
Након немачког напада на Југославију, Врховна команда је наредила команданту Београда, генералу Војиславу Николајевићу да 12. априла поруши мостове на Дунаву и Сави. Наређење за рушење железничког моста је извршио потпоручник Оскар Кланшчек, а 13. априла је мајор Велимир Пилетић наредио рушење висећег моста „Краља Александра” и железничког моста „Краља Петра Другог”.
Тако су, након окупације Београда, Немци остали без стратешки важних саобраћајница. Због транспорта трупа и логистике овај проблем требало је хитно решити. Немци су у Београд одмах транспортовали око 600 метара мостовног трена заплењеног у Шапцу који је употребљен за изградњу понтонских мостова преко Саве код Старог сајмишта. Понтонски мост је завршен 24. априла 1941, али то решење није могло да задовољи ни најнужније потребе. Тако је донета одлука о изградњи једног сталног моста преко Саве за шта је ангажовано десетак инжињеријских батаљона.
За овај посао искоришћена је већ постојећа конструкција која је лежала у Бачкој. Током изградње инфраструктуре Краљевине Југославије, наиме, било је планирано подизање моста преко Тисе код Жабља. Грађевински радови били су поверени предузећу „Антоновић” а.д. из Панчева и београдском „Предузимачу”, а немачка фирма „Каспар Хајнрих Јухо” из Дортмунда испоручила је носећу челичну полупараболичну конструкцију. Рат је прекинуо изградњу, па је челична конструкција пребачена до Београда и постављена на привремене дрвене талпе. Тако је друмско-пешачки мост с дрвеним горњим постројем завршен за само шест месеци.
Немци су га назвали мостом „Принца Еугена Савојског”, али ће постати познат као „Стари” или „Трамвајски мост”. Лака конструкција овог моста допуштала је само прелаз пешака и лакших теретних возила, па су немачки пионири убрзано приступили обнови железничких мостова. У првој фази, маја 1941, оспособљен је стари савски мост и, у част извођача радова, заповедника железничких трупа Вермахта, генерал-мајора Ота Вила, назван је „Мостом генерала Вила”. Да би повећали пропусну моћ, Немци су 1941, двадесетак метара низводно, започели изградњу још једног железничког моста који је, до 1944, био скоро у потпуности завршен. „Панчевачки мост” преко Дунава оспособљен је за промет октобра 1942. године.
Током савезничких бомбардовања Београда, 1944, оба железничка моста су оштећена у тој мери да је узводни био неупотребљив, а нови, низводни, није могао поднети оптерећење локомотива. Тако би се композиције дотерале до једне обале, откачињале, вагони ручно гурани преко моста и на другој обали их је прихватала друга локомотива. Занимљиво је да је овај принцип транспорта примењиван на мосту „Еугена Савојског”. Савезничке бомбе су знатно оштетиле и Панчевачки мост тако да више није био употребљив.
Током Београдске операције 1944. Вермахт је приликом повлачења у Срем, 19. октобра, уништио остатке оба савска железничка моста и припремао се да дигне у ваздух и последњу везу са Земуном – пешачки мост „Еугена Савојског”. Но, овај мост од уништења није спасла оклопна дивизија него – учитељ Миладин Зарић.
О Зарићевом подвигу крајем октобра 1944. међу првима је писала београдска „Политика”. Учитељ је становао у Карађорђевој улици 69, преко пута моста. Почетком октобра 1944. свакодневно је посматрао како Немци провлаче водове и постављају мине на мосту. Када је 20. октобра из Босанске улице чуо гласове руских војника, потрчао им је у сусрет и позвао их да заједно преконтролишу мост. Они су, према добијеним наређењима, морали да оду на супротну страну, ка Калемегдану. Тада се одлучио да, као бивши резервни српски официр и деминер, лично спасе мост. Под снажном немачком стрељачком ватром са земунске стране пажљиво се приближио луковима где је угледао бакарне жице. Војничким ашовчићем је ударио свежањ проводника али је закључио да је то недовољно. Осврнувши се око себе угледао је окрвављени немачки бајонет, зграбио га и сечивом почео да удара по кабловима све док шиштање биквордовог штапина није престало. Тада је приметио да је на три места, на земунској страни, избио пожар. Сам није могао да га угаси па је у помоћ дозвао совјетске војнике. Први су му притекли мајор Никанор Корњејевич Ткаченко на челу 12 војника гардијског стрељачког пука; стрелци су се пробили до земунске обале и ту успоставили мостобран. За то време, немачки артиљерци су гранатама покушавали да униште мост. У року од нешто више од једног сата испалили су 350 хитаца од који су само три гранате 105 мм пале на мост, не наневши му већу штету. Ове батерије су убрзо ућуткале совјетска артиљерија и јуришна авијација. Тако је једини читав мост за даљи пробој НОВЈ и Црвене армије био сачуван.
Стари савски мост је обнављан од 1964. до 1969. године. Трамвајске шине на мосту постављене су 1984. Последњи пут је реконструисан октобра 2007, а друмски саобраћај је преко њега обновљен 31. марта 2008. године.
Мост код Ремагена је дуго времена после рата служио као Музеј мира и туристичка атракција, а о њему је 1969. године, у режији Џона Гилермина, снимљен и филм са Џорџом Сегалом у главној улози.
Београд тренутно очекује каква ће бити судбина „Моста Прица Еугена”, „Старог савског”, „Трамвајског”, односно, „Моста Миладина Зарића”. Постоји идеја да се искористи за премошћивање рукавца између новобеоградских блокова и Аде Циганлије или да његова лучна конструкција, дужине око 110 м, као и пред рат, заврши на „сувом” – у парку „Ушће”, где би се, на висини од 4,5 метара, поставила између Музеја савремене уметности и Бранковог моста.
Ордени за учитеља Зарића
Миладин Зарић, учитељ, који је спасао мост од уништења, већ 23. октобра позван је у команду 73. гардијске стрељачке дивизије где му је командант генерал Семјон Антонович Козак одао признање за херојско дело и предложио га за награду. Скромни учитељ одликован је совјетским „Орденом Отаџбинског рата” другог степена, бугарским војним орденом „За храброст”, а 18. децембра 1944. и југословенским орденом „За храброст”.
Легенде:
1. „Лудендорфов” мост код Ремагена на Рајни, 1941.
2. Мост „Витешког Краља Александра Првог Ујединитеља” („Бранков мост”) 1934.
3. Понтонски мост на Сави код „Старог сајмишта”, мај 1941.
4. Пројекат моста на Тиси код Жабља
5. Рекламе фирме „Каспар Хајнрих Јухо” из Дортмунда
6. Заповедник железничких трупа Вермахта генерал Ото Вил (1891–1963), по чијем наређењу су обновљени срушени и изграђен „Мост Принца Еугена” у Београду
7. „Стари савски” или „Трамвајски мост” („Мост Принца Еугена”)
8. Спасилац моста, учитељ Миладин Зарић (1889–1976)
magazin.politika
