Мене… Су ископали живог,
И вид мој пресвисли без грла.
У рез кад поноћ би продрла,
Кљујући угљем ми сочиво…
О небу говораху тихо…
Када из тебе леш искрцах,
Матеро моја, звук ти срца,
Чух задњи пут јер врисак њихов
Заглуши ме док те дозивах,
И млеко које не прокапа…
Језив је некрштених вапај
Док кидају им дух од ткива…
Секла у бесу си ме с њима,
Ти која не зна шта то бес је!
И да од њих ври поднебесје,
А земља сунца једва има…
О, мајко, довешће те к мени,
Из предела̑ што крвљу – мокри…
Молитвом нагост моју покриј,
И у тишину ме одени.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „О утробама Чедоморства и плач мајки”
