Почиње још један благословени период поста, време духовног подвига и настојања да свој ум обратимо Богу; свако од нас снагом и духовном племенитошћу која нам је на располагању и, као и увек, уз савете наших духовних кормилара.
Овај пост почиње данас и траје до Рождества Христовог када имамо разрешење за сву храну, без обзира на дан на који празник пада. Током овог Божићног поста уздржавамо се од месне и млечне хране, али рибу можемо јести током целе недеље, осим среде и петка. То је, међутим, изузетно и наведено је у календарима као кормилима за пост.
На Ваведење Богородице можемо јести рибу, без обзира на дан на који празник пада. Успут напомињемо да нас црквене химне за празник Ваведења Пресвете Богородице непосредно и благовремено припремају за велики празник Божића.
У канону на јутрењу ми већ певамо „Христос се роди, одајмо славу“.
Као да нас овај драгуљ од химне, који се пева док је до Божића остало још више од месец дана, позива да растегнемо време и већ тад прославимо Рождество Христово.
Све се плете заједно и постаје један празник: прошлост, садашњост и будућност.
Тако нас учи наша мајка Црква: позивајући нас да учествујемо у догађајима који су обележили причу о људима, доживљавајући их као да им присуствујемо.
Осим тога, као што неки од вас можда знају, постоји молитва коју свештеник изговара на Припреми/ Протезису/ Проскомидији која се везује за Рођење Христово, а понавља се током целе године, на свакој Литургији: „Сада се роди Онај који је избавио човечанство од кварења смрти„.
Нови Адам, који разрешава драму људског рода, Господ наш, Који се из горуће љубави према творевини Својој обуче у људску природу, задржавајући божанску. Он прима тело од Мајке Божије, уз њену сагласност и узноси га својим Васкрсењем и Вазнесењем у десну руку Оца.
Ово нас подсећа на то да нас је Христос прихватио из Његове безграничне љубави да бисмо, као најмањи показатељ наше захвалности, настојали да се уздржавамо од свих врста задовољстава и да обуздамо телесне страсти.
Да обуздамо свој језик и чувамо наше емоције.
Да држимо пост, за који је Христос показао да нам је неопходан.
Вратимо се Божићном посту. Историјски гледано, то је каснији додатак устаљеним постовима, бар што се тиче броја дана. У првим годинама хришћанства овај пост је трајао само неколико дана, а Божић се није славио 25. децембра (по црквеном календару;п.п.) већ 6. јануара, заједно са Богојављењем. То се променило у 4. веку, из разлога које је Црква тада сматрала важним.
Одлучено је да прослава треба да се поклопи са одређеном паганском гозбом*, како би се избегла забуна и заблуда међу хришћанима тог времена, од којих су неки и даље били привучени да славе тај датум, празник сунца, заједно са паганима.
Црква је на овај начин освештала тај датум, због чега се и у отпусној химни Христос помиње као „Сунце правде“.
Треба додати да је Црква усвојила овај период од четрдесет дана до Божића – време четрдесет литургија – да нам помогне у нашој борби, свакоме од нас у мери за коју смо способни.
У идеалном случају, Света Литургија се у ово време служи сваки дан како бисмо могли да се причешћујемо Христом што је више могуће.
Тешко је рећи колико је ово што чешће присуство на Литургији важно и за душу свакога од нас, али треба да га посматрамо као свакодневну трпезу, где се Тело и Крв Христова приноси као наша храна и пиће, на Његовој трпези, како бисмо се причестили за опроштење грехова наших и за живот вечни.
Од великог значаја је и помињање имена од стране свештеника за трпезом проскомидије током ових четрдесет литургија.
У ово време духовне борбе будимо свеснији подвига милостивости према другима, не само у погледу материјалне помоћи која је увек неопходна, посебно имајући у виду финансијске проблеме са којима се толико људи данас суочава, већ првенствено у погледу духовног милосрђа које се се скоро увек покаже важнијим од материјалне помоћи, јер захтева љубав и одређено време.
Георгиос Арбацоглу
* „Sol invictus“ („Непокорено Сунце“) који је Аурелијан установио 25. децембра 274.
ИЗВОР:https://pemptousia.com/2022/11/the-christmas-fast/
