Аутентичност и лажност дијеле заједнички називник
Ми људи смо мајстори етикетирања и самоетикетирања. Да бисмо стекли осјећај реда и контроле у непредвидивом свијету и односима, склони смо друге, а и себе, трпати у врло једноставне категорије. Стварност и односи заправо су пуно сложенији од тога и управо способност поимања те сложености шири нам перцепцију и омогућује дубље разумијевање себе и других.
Ево једног приједлога сложенијег поимања аутентичности и лажности. Аутентичност и лажност димензије су које се испреплећу. Бити лажна значи понудити другима ону себе за коју вјерујем да неће бити лако повријеђена јер удовољава замишљеним захтјевима овог свијета. Бити аутентична значи осјећати се довољно сигурном са својим перцепцијама, мислима и осјећајима какви јесу. Њихов заједнички називник је сигурност.
Кад можемо бити какви јесмо, то значи како се осјећамо довољно сигурнима да будемо какви јесмо, а кад из нас израња нешто лажно, то значи како се не осјећамо довољно сигурнима да будемо какви јесмо. И заправо је тужно нападати властиту обрану и осуђивати себе због тога што у неким односима или ситуацијама не можемо или нисмо могли бити више аутентични. Ако нисмо могли, то значи да се нисмо осјећали довољно сигурнима, а осјећај сигурности није нешто што се може постићи притиском на неко илузорно унутарње дугме.
Замке лажности
Исто тако, директно упирање у нечију „лажност“ или захтијевање веће аутентичности је контрапродуктивно. Ако се нетко не осјећа довољно сигурним да буде аутентичнији, то нема пуно везе с нама и нашим жељама или очекивањима. Ако се нетко не осјећа довољно сигурним показати онај слој себе који је дубљи, искренији, истинитији, аутентичнији, онда је то, врло вјеројатно, зато што је тај слој недоступан и њему самоме или му понекад јест доступан, али не у односу с нама.
Можемо бити онолико аутентични онолико колико можемо бити. Други могу бити онолико аутентични онолико колико могу бити. Ово су обичне, једноставне констатације које је понекад тако тешко прихватити.
Ако нетко има велику потребу приказати се у одређеном свјетлу (лажност), та потреба је ту јер неки дио те особе треба потврду. И ту лежи замка. Ако добије потврду, лажност се оснажује јер особа, на неком дубљем, скривенијем нивоу вјерује како је „подвала“ успјела.
Одржавање нечије или властите лажности те вјеровање у њу, одржава нас у том слоју или сфери неаутентичности. С друге стране, напад на лажност из потребе за раскринкавањем, води у конфликт или одвајање, без обзира на то што је првотна намјера била жеља за што дубљим повезивањем.
Како се односити према неком ко се у великој мјери доима лажним?
И што нам онда преостаје? Како се односити према неком тко се у великој мјери доима лажним? И како се односити према властитим емотивним слојевима за које примјећујемо да су „нешто друго“, да су ту како бисмо оставили одређени дојам, да су заправо лажни?
Неутрално. Ти слојеви су ту јер су ту. Тренутачно не може бити боље. Та особа тренутачно не може понудити аутентичнију себе за упознавање или ви тренутачно не можете понудити аутентичнију себе или аутентичнијег себе за упознавање. Окривљавање другог или окривљавање себе због властите немогућности, због природне самообране која је ту због тко зна каквих повреда из прошлости ‒ никако не помаже.
Лажни слој у другој особи или у нама самима ту је зато што је то инстинктивни одабир и тренутачно не може бити другачије. Неутралан приступ значи да не вјерујемо у нешто што је у основи лажно, али се и не боримо против тога. И једно и друго ‒ вјеровање у лажност, као и борба против лажности ‒ заправо ту лажност оснажују, а неутралан приступ инспирира осјећај сигурности.
Онај аутентичнији емотивни слој који је испод лажног слоја „зна и види“ да лажност не пролази, не успијева успоставити контакт, повезати се, изазвати реакцију и тиме се оснажити. Онај аутентичнији емотивни слој, који је скривен, „зна и види“ да друга особа није наивна, а ни непријатељски настројена. И ако лажност нема горива које јој улијева вјеровање у њу или борба против ње, лажност постаје слабија.
Само аутентични односи оснажују
За аутентичност је потребна храброст. Емотивна храброст. А кад је нечији емотивни свијет одмалена третиран лоше, онда се тај емотивни свијет мора искривити, прилагодити, постати „нешто друго“, оно што пролази, што нема негативних посљедица. Ти лажни емотивни слојеви које у себи или другима примјећујемо резултат су прилагодбе. Прилагодбе која је некад, у дјетињству, била инстинктивна и нужна за емотивно преживљавање.
Природно је тежити оним односима у којима можемо бити аутентични управо онолико колико можемо бити. Или, боље речено ‒ лажност инспирира лажност, а аутентичност инспирира аутентичност. И што смо аутентичнији, то више тежимо повезивати се с другима који у сличној мјери могу бити аутентични.
Некоме тко тежи аутентичности врло је тешко остајати у односу с неким тко је у великој мјери лажан јер лажност увијек тежи самопотврди, лажност је увијек изразито овисна о погледима других, нарочито оних који су врло блиски.
Стога је најприродније тежити односима у којима се не осјећамо компромитиранима нечијом лажношћу и у нама инспирирају осјећај сигурности који нам омогућује више аутентичности. Такви односи оснажују. Такви су нам односи подршка у нашем живљењу дубљих слојева властитог бића која више осјећају живот те самим тиме представљају бољи радар за што бољу навигацију стварношћу.
sensa.story
