Трагедија која се догодила у школи на Врачару је огромна. Она је потресла и растужила сва срца оних који знају да воле. Она нас је на неки начин поставила и пред огледалом наше стварности. Где смо? Куда идемо? Где смо погрешили?
Но ова преболна трагедија је само жалосни показатељ колико је мало Богочовека Христа и љубави Његове међу људима. Колико смо заборавили да је Једино Бог Онај који може зауставити лавину зла у свету. Да је једино Господ Исус Христос Непобедиви Победилац над грехом, али само ако се ослонимо и уздамо у Њега, Преслатког Исуса, јер Он се никада и никоме не намеће. Јер Он као Вечна Љубав, увек поштује нашу слободу.
Са друге стране, овај језиви злочин, показао је и колико су зли духови, пре свега кроз погрешно васпитање, технологију, медије и свакодневне саблазни на сваком кораку, ушли у живот савременог човека, али и колико је мало духовне одбране од њихових напада. Колико је тешко модерном човеку да се избори са свим тим великим насртајима демонског зла, јер модерни човек уопште и не схвата у каквом је он духовном рату на земљи. Нити ко му је једини истински непријатељ. Нити како га победити. Нити који је уопште смисао живота.
Међутим, данас се у Србији свакога дана изврши 500 убистава невине деце преко абортуса и то је постало свакодневница. На то скоро нико и не обраћа пажњу. То је „законско право“ које је сатана уградио у законе скоро свих држава на свету. То је „легално“. Али то је далеко већи и трагичнији масакр невине деце, још у утробама својих мајки. Ко се њих сећа? Који медији о њима имају вест? Ко о њима прича. А то је 500 побијене невине дечице у Србији свакога дана.
Далеко смо нажалост од покајања. Част појединцима. А шта ће бити са народом који се не каје или се не каје довољно? Страдаће, неизбежно ће страдати. И већ страда.
Рече велики српски поета, митрополит и мудрац Његош – крв је људска рана наопака. Колико се река дечије крви пролије сваки дан у гинеколошко – акушерским ординацијама? Ко и за њима плаче? Ко се и њих сећа? Ко и о њиховој невиној жртви пише?
Рече наш човекољубиви Господ још у Старом Завету убици Каину: „Шта си то учинио? Ено крв твога брата вапије из земље к мени“.
А колико тек невине крви вапије за небеском правдом у нашој Србији и целоме свету? Крви невине и нерођене дечице побијене у „логорима смрти“ који се називају – утробе својих мајки? Уместо да утробе мајки постану радионице живота ми људи их претварамо конц логоре за нерођену децу? Уместо предворја Раја оне постају тамнице у којима су нерођена деца осуђена на најстрашнију смрт. И такав злочин данас људи на земљи називају – цивилизацијским вредностима и правима мајки?! Какво лудило! Каква срамота! Какав стид! Какав мрак! Какав пакао!
У Новом пак Завету Јединородни Син Божији, Небески Човекољубац и Спаситељ света, Бог и Господ Исус Христос, говори свом св. Апостолу Петру: „Остави нож свој у корице. Ко се ножа лати од ножа ће погинути“. А гле, овде на земљи, у модерном човечанству, у нашој Србији, на сваком кораку медијско пропагирање насиља и крв која тече потоцима. И онда се „чудимо“ и питамо – откуд да једно несрећно и љубави ненаучено дете, учини овакав злочин? Но, оно је најмање криво! Далеко мање од нас старијих јер оно је тек дете.
Грех је, а преко њега и сам човекоубица од искони – ђаво, нажалост постао толико присутан на планети да овакви масакри нису изненађујући и нису више реткост. Човек без Љубави, без Христа, без молитве, без Бога, без поста, без Цркве, без Светог Причешћа, без Исповести, без Крштења, без Миропомазања, без Покајања – просто подивља. Он постаје немоћан да се избори са злом у себи и око себе. Постаје лак плен демонских наговора и сатанских сплетки.
Да је трагично дете одрасло у бољој средини, да је редовно ишло у храм, да се редовно причешћивало, да је научено искрености и љубави, никада овакав злочин не би учинило. Али ми смо криви јер га нисмо васпитали у духу Љубави Христове! Ми смо криви јер се нисмо довољно молили за себе и читав свет! Ми смо криви јер смо допустили да одраста у атмосфери бесмсла, лажи и насиља. Зато не каже џабе велики руски писац Фјодор Михајлович Достојевски – сви смо криви за све.
Несрећно дете које је извршило масакр је очито потпало под силовити утицај демонских сила и оно је најмање криво. Далеко више су одговорни његови родитељи и цело друштво који су Вечну Љубав – Господа Христа, ставили на маргине живота, а грех и његовог проналазача – ђавола, у жижу живљења.
И не заборавимо – сви смо ми криви а најмање једно дете које није одрасло у атмосфери Христове љубави.
Невиним жртвама овог демонског пира у школи на Врачару, невиној и тек у живот крочилој дечици и пострадалом раднику, да Једини Човекољубац, Господ и Бог наш Исус Христос дарује Царство Небеско и радост вечну. Свим њиховим ближњима, рођацима и пријатељима, и свима нама, нека Васкрсли Господ молитвама Пресвете Богомајке, дарује утеху и снагу у овим тешким искушењима и великој трагедији коју Србија не памти.
Трагично заблуделом дечаку који је у данима његове духовне немоћи и поклекнулости учинио велики грех вишеструког убиства, нека Свечовекољубиви Господ дарује искрено и дубоко покајање и Љубав Своју. Посебно и његовим родитељима који ће сада бити на стубу срама, јер ми људи смо често брзи на осуди, мада је сигурно да они као његови родитељи то свакако нису желели.
Никада не заборавимо да Бог наш све нас неизмерно и надумно воли и безгранично љуби. Без изузетка. Посебно када смо пали и у блату греха, јер се Он као Бескрајна Љубав више радује једној изгубљеној овци него оним 99 које су већ у Његовој радости и стаду. Који не жели да и једна једина душа пропадне за вечну радост Његовог Царства, већ да се покаје и наследи Рајска Насеља.
Амин. Боже дај свима па и нама
