Монаху је потребно да и физички буде сам, јер оно чему и тежи управо изискује одвајање од свега. Монах се не осамљује због самољубља или одрицања од светских обавеза, већ ради стремљења ка очишћењу свога срца од страсти. Осамљивање у келији треба да научи монаха да се повлачи у самоћу унутар срца. На тај начин, он се повлачи од свега што побуђује страсти, кроз које долази и смрт као појава
која раздваја човека од Бога.
Највећа саблазан савременог човека јесте његово утапање у гомилу људи и бекство у безбрижно море неодговорности. Управо ту се одвија незаустављиви процес претварања личности у безобличну и обезличену масу.
Самоћа монаха, није ништа друго до обитавалиште личности. То је унутрашње осамљивање које је доступно само ономе ко има достојан однос према другим људима. Келија и храм представљају својеврсне радионице за светост монаха у којима се бруси монашко срце.
Светост даје будност осећањима, избавља од терета осуде, код других људи изазива добро и саосећање, љубав, милост, праштање. Онај човек, чији су ум и тело исцељени
од страсти, постаје милостив према својој творевини. Свети Григорије Палама монашки живот назива апостолским служењем. Апостоли нису богословствовали захваљујући размишљањима, машти или логичним закључцима. Познавање Бога не може бити резултат размишљања већ откровења од Бога. Прави монах свој ум држи у апсолутној чистоћи, сјединивши га са срцем. Само таквим срцем је могуће видети Бога. Цели живот монаха је предодређен за то, како би у њему засијала јевађелска блаженства.
За онога ко на прави начин проводи време у самоћи, келија постаје пристаниште целомудрености и духовног сиромаштва. Монашки живот је живот испосништва: Све Григорије Палама позива: “ Нипошто не смемо дозволити било какво попуштање у погледу поста и молитве. Кроз сузе и на све могуће начине призивајмо Христа, док нам се не приближи и не исцели нас“. Пост је саставни део човековог исцељења. Православно богословље је наука о исцељењу и начин живота. За православни цркву богословље није могуће ван православног подвижништва.
Важан део монашког подвига јесте послушање. Монаха, који се налази ван граница поверења и послушања према свом духовнику, вреба мноштво опасности. Дрво познања добра и зла још увек наставља да саблажњава човека, док покварени ђаво непрестано тражи нашу слабу тачку, како би нас подвргао опасностима пада. Живот и рад по благослову духовника су ме више пута спасавали.
Под монашким заветима се обично подразумева лоша формулација Чина монашења уместо онога што монашење јесте у суштини; добровољно обраћање верности Христу до своје смрти. Узимајући у обзир све њихове детаље, можемо видети да је све у њима озбиљно и страшно. Ако светогорски монах горски монах живи тако што не поштује монашке завете, по речима Светог Григорија Паламе: „ако има имовину, коју је он донео са собом из света, или ју је стекао у манастиру, то значи да се он није удаљио од света… као такав, он осквњује то место“. Он не само да оскврњује Свету Гору, већ губи могућност да постане свет. Према томе, није најважнији живот у одређеном месту већ начин живота.
Из књиге – Померање граница срца
