Илија Сергејич Пеплов и жена му Клеопатра Петровна стајали су код врата па су жудно и жељно ослушкивали. Тамо иза врата, у малој сали, дешавала се, по свој прилици, изјава љубави, а изјављивали је њихова кћи Наташењка и учитељ грађанске школе Шчупкин.
– Трза! – шапутао је Пеплов, дрхтећи од нестрпљења и тарући руке. – Пази сад, Петровна, чим почну да говоре о осећањима, одмах икону са зида скидај па ћемо ући да их благословимо… Затећи ћемо их на самом делу… А благослов са иконом је свет и ненарушив… После нам не умаче, па макар нас и суду тужио.
А тамо, иза врата, водио се овакав разговор:
– Оставите ви ваш карактер – говорио је Шчупкин, палећи шибицу о своје кариране панталоне. – Никакавих писама ја вама писао нисам!
– Гле’те, молим вас! Мислите ја не познајем ваш рукопис! – кикотала се девојка, афектирано и потцикујући и сваки час погледајући у огледало. – Одмах сам познала! И како сте чудни! Вајни наставник краснописа, а пишете сврачијим ногама! Па какав сте ви наставник писања, кад ви сами рђаво пишете?
– Хм!… То ништа не значи. У краснопису није главно рукопис, главно је да се ученик не заборавља. Неког лењиром по глави млатнем, неког истерам да клечи… А и шта ми је опет рукопис! Ништавна ствар! Некрасов је писац био, а срамота те погледати како је тај човек писао. У целокупним делима изнесен је његов рукопис.
– Знам, ал оно је Некрасов, а ово сте ви… (уздах). Ја бих за писца са задовољством пошла. Он би ми стално песме за успомену писао!
– Па песме вам и ја могу писати, ако желите.
– А о чему ви можете писати?
– О љубави… о осећањима… о вашим очима… Памет да вам се помери кад прочитате… Као киша ћете плакати! А ако вам напишем поетичне стихове, онда ћете ми, ваљда, дозволити ручицу да вам пољубим?
– Врло важно!… Можете ако ћете и сад да пољубите.
Шчупкин подскочи па, избечивши очи, приону уз пуначку ручицу која је мирисала на сапун од јаја.
– Скидај икону – ужурба се Пеплов, мунувши руком своју жену, побледео од узбуђења и закопчавајући се.
Па ни секунде не оклевајући, Пеплов широм отвори врата.
– Децо… – промрмља он, дижући руке пут неба и плачљиво ћмиркајући. – Господ ће вас благословити, децо моја… Живите… плодите се… множите се…
– И… и ја вас благосиљам… – прозбори мајка, плачући од среће. – Срећни били, мили моји! О, та ви ми једино моје благо одузимате! – обрати се она Шчупкину. – Па волите моју кћер, чувајте ми је…
Шчупкин зину од изненаñења и страха. Улазак родитеља био је тако изненадан и смео да није могао ни речи да проговори.
– Укебаше ме! Спуташе ме! – помисли он, сав претрнуо од страха. – Клопка се склопила. Из те коже никуд!
И он покорно подметну главу као да би да каже: „Ево, узмите је – побеђен сам!“
– Бла… благосиљам… – настави тата, па се и он заплака. – Наташењка, дете моје… стани ту до њега… Дај икону, Петровна…Али ту родитељ наједном престаде да плаче, а лице му се све искриви од беса.
– Крљо једна! – рече он жени љутито. – Глупа главо! Каква ти је то икона?
– Еј, наопако и у зао час!
Шта се десило?
Наставник краснописа бојажљиво диже очи и виде да је спасен: онако у журби мамица је зграбила са зида, уместо иконе, портрет писца Лажечњикова. Старац Пеплов и његова супруга Клеопатра Петровна, са портретом у рукама, стајаху збуњени, не знајући шта да раде и шта да кажу.
Наставник краснописа искористи забуну па – стругну…
Поезија суштине
