Vozneslsja jesi vo slavje Hriste Bože naš, radost sotvorivij učenikom, objetovanijem Svjatago Duha, izvješčenim im bivšim blagosloveniem. Jako ti jesi Sin Božij, izbavitelj. mira.

Vazneo si se u slavi Hriste, Bože naš, radost učinivši učenicima, obećanjem Duha Svetoga, pošto ih prethodno utvrdi blagoslovom, jer Ti si Sin Božiji, Izbavitelj sveta.

U samoj reči „Vaznesenje“ treperi neka čudna radost, jer ta reč predstavlja izazov takozvanim „zakonima prirode“ koji čoveka svagda vuku naniže, ka zemlji, koji ga svagda potčinjavaju zakonu zemljine teže i padanja. A, gle, u reči „Vaznesenje“ sve je suprotno  lakoća, pokret naviše, beskonačno uznošenje u visinu.

Vaznesenje Gospodnje se praznuje četrdeset dana posle Vaskrsa, tačnije u četvrtak šeste nedelje posle praznika Vaskrsenja Hristovog. Na večernjoj službi koja se služi u sredu uoči Vaznesenja vrši se, u skladu sa crkvenim tipikom, takozvano Odanije Pashe, neka vrsta opraštanja sa Vaskrsom. Početak i kraj službe se, na taj dan, vrši isto kao i na sam Vaskrs. Ponovo se pevaju radosni stihovi: “ Neka vaskrsne Bog i rastoče se neprijatelji Njegovi…“i „Evo dana koji je stvorio Gospod, uzradujmo se i uzveselimo se u njemu…“.

 

Proiznoseći te stihove i držeći vaskršnji trokraki svećnjak u ruci, sveštenik kadi ceo hram, i posle svakog izgovorenog stiha hramom odjekuje radosni pozdrav „Hristos vaskrse!“. Opraštamo se i „rastajemo“ sa Vaskrsom do iduće godine. I kao da nam na dušu u tim trenucima pada senka tuge. Međutim, umesto tuge Bog nam šalje novu radost: radost praznovanja praznika Vaznesenja Gospodnjeg i sagledanja tajne tog praznika. 0 Vaznesenju Hristovom u Jevanđelju je rečeno sledeće: „I izvede ih napolje do Vitanije, i podigavši ruke Svoje blagoslovi ih. I dok ih On blagosiljaše, odstupivši od njih i uznosaše se na Nebo. A oni Mu se pokloniše i vratiše se u Jerusalim sa radošću velikom…“ (Lk. 24, 50-53).

„Sa radošću velikom… „. Čemu su se radovali apostoli tom „velikom radošću“ koja traje do naših dana i svake godine uvek iznova tako zadivljujuće probleskuje u prazniku Vaznesenja Gospodnjeg? Znamo da je na taj dan Hristos napustio Svoje učenike i otišao od njih: to je, dakle, bio dan rastanka. Ono što je usledilo posle tog dana bio je dug i predug period propovedanja Hrista, gonjenja, mučeništva i sablazni kojih je do danas prepuna istorija Hrišćanstva i Crkve. I kao da je tim danom došao kraj radosti svakodnevnoga opštenja sa Hristom, pokrovu Njegove sile i Njegovoga božanstva na zemlji.

I kako je samo dobro jedan propovednik naslovio svoju propoved na Vaznesenje Gospodnje, nazvavši taj praznik  „radosnim rastankom“! Ne, Crkva na taj dan ne praznuje odlazak Hristov. Hristos je rekao: „Sa vama sam do svršetka veka“, i sva radost hrišćanske vere izvire iz svesti o Njegovom stalnom prisustvu, od vere u Njegove reči: „Gde se dvoje ili troje saberu u ime Moje, tamo sam i Ja među njima“. Crkva, dakle, na Vaznesenje ne praznuje odlazak Hristov od ljudi, već Njegovo slavno uznošenje na Nebo.

Praznik Vaznesenja je praznik neba otvorenog čoveku, praznik neba kao novog i večnog doma i obitališta čovekovog, neba kao našeg istinskog zavičaja. Greh je razdvojio zemlju od neba i pretvorio nas u zemna i prizemna bića koja su upućena isključivo na zemlju i koja žive isključivo zemljom. Greh i nije ništa drugo do naše unutarnje odricanje od Neba. I mi na dan Vaznesenja ne možemo a da se ne zgrozimo pred tim čovekovim odricanjem od Neba, pred odricanjem kojim je danas zatrovan čitav svet. Čovek sa gordošću i važnošću objavljuje da je on materija i samo materija, i da je čitav svet materija, i da ničega drugoga nema osim materije. Štaviše, on kao da se raduje svemu tome, te sa prezrenjem i žaljenjem sve one koji još uvek veruju u nekakvo „nebo“ naziva glupacima i neznalicama. „Pa, i to, moj brajkoviću, što ti nazivaš nebom  kažu takvi  i to je takođe materija, i ničega drugoga nema, niti je bilo, niti će biti. Svi ćemo umreti i istruliti, a dotle daj na gradimo zemaljski raj odbacivši sve popovske izmišljotine“.

I to je  ukratko, ali apsolutno tačno rečeno  sam vrhunac naše kulture, naše nauke i naših ideologija. Progres na groblju, progres crva koji se hrane leševima. „Šta je to što vi nudite, kakvo je to nebo o kome govorite, u kakvo se nebo vazneo Hristos, kada se zna da ‘na vrhu’ neba nema toga o čemu vi govorite?“ pitaju nas bezbožnici. Na to pitanje odgovara Sv. Jovan Zlatousti, veliki hrišćanski propovednik koji je živeo pre šesnaest vekova. Govoreći o nebu i nebeskom, Jovan Zlatoust kliče: „Šta je meni do neba kada ću ja sam postati nebo…“. Odgovaraju i naši hrišćanski preci koji su hram nazvali nebom na zemlji. I svi ti odgovori se u suštini svode na jedno: nebo  to je ime za naše istinsko prizvanje, Nebo  to je ona krajnja istina o zemlji.

Kada Hrišćanstvo govori o Nebu onda tu uopšte nije reč niti o kakvom van – galaktičkom prostranstvu, niti o kakvom nepoznatom kozmosu. Reč je o Nebu koje nam je vratio Hristos. 0 Nebu koje smo izgubili u svom grehu i gordosti, u svojim zemaljskim i isključivo zemaljskim naukama i ideologijama. Reč je o Nebu koje nam je Hristos ponovo otkrio, darovao i vratio da bude naše. Nebo  to je Carstvo večnoga života, Carstvo istine, dobra i lepote. Nebo  to je puno oduhotvorenje čoveka. Nebo
to je Carstvo Božije, to je pobeda nad smrću, to je trijumf ljubavi i znanja, to je ona apsolutna čežnja za koju je u Jevanđelju kazano: „Što ne vide oko, i ne ču uho, i što ne dođe u srce čoveku, to je Bog pripremio onima koji Ga vole“.

Sve to nam je otkrio i iznova darovao Hristos, proževši nebom čitav naš život već ovde i sada, pretvorivši ovu zemlju u odraz i odblesak nebeske lepote. Ko je to sišao sa neba na zemlju da bi nam vratio nebo? Bog. Ko se sa zemlje vaznosi na Nebo? Bogočovek Isus. Ili kako kaže sveti Atanasije Veliki: „Bog je postao čovek da bi čovek postao bog“. Bog se spustio na zemlju da bismo se mi vazneli na nebesa! To je pravi smisao praznika Vaznesenja Gospodnjeg! U tome je njegova svetlost i njegova neizreciva radost. Ako je Hristos na nebu, ako verujemo u Njega i volimo Ga onda smo i mi sa Njim na nebu. Za Njegovom trpezom, u Njegovom carstvu. Ako se u Hristu vaznosi čovek, onda to znači da je u Hristu i meni otvoren put Vaznesenja, onda to znači da sam i ja prizvan da se vaznesem, onda to znači da se i meni u Vaznesenju otkriva cilj, smisao i krajnja radost moga života.

Sve, baš sve što nas okružuje neprestano nas vuče naniže. Ali, na praznik Vaznesenja mi gledamo Hrista koji se se vaznosi u slavi, gledamo Njegovo božansko telo koje se vaznosi na nebo i govorimo sebi i svetu: “ To je istina o svetu i čoveku, to je ono na šta nas oduvek poziva Bog! „.

Ispunivši sve što je o nama bilo naumljeno,
Sjedinivši zemaljsko sa nebeskim,
Vazneo si se u slavi, Hriste, Bože naš,
I Nisi se odvojio od nas,
No, s nama neodstupno prebivaš
I govoriš onima koji Te vole:
Ja sam sa vama i niko vam ništa ne može…

 

SPC

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime