Александар Шибул: Ход по уму – психологија застоја (други и део)

Човеку је тешко да стане, да устане да трчи да ради. Али без тог напора нема ни живота, и када то урадимо направимо пар другачијих корака у другом смеру. Уз помоћ другог, терапеута, духовника, пријатеља који ће нам дати руку јер не можемо сами изаћи из ланаца прошлости. Када осетимо и мали покрет и бољитак и окренутост ка садашњем и будућем животу онда се охрабрујемо и кажемо: „ми то можемо“. Ми можемо себе да извадимо. Ми смо расли годинама затворени у своју прошлост, али ево сада се ослобађам и видим да и други људи имају сличну прошлост, сличне приче, сличне тежине слична искуства, и да је ипак могуће изаћи из зачараног круга и рупе у којој се налазимо.

Онда када направимо пар дечијих корака ка другачијем животу, када искочимо из шина и када окренемо главу ка небу и погледамо бесконачност космоса и ту дивотност створеног света, онда имамо потребу да кажемо: „па види постоји и та друга страна живота који се зове радост“. Али, опет радост која је настала захваљујући нашој снази да савладамо гравитацију и да устанемо. Тај почетак је тежак, наравно ни одржавање тог почетка није лако јер је потребно одржавати сталан напор. Међутим, без тог напора нема живота. Без излажења из нечега што је нама удобно, нема другачијег, нема доживљаја себе као истинског, аутентичног, најлепшег. Као оног који открива да је унутарњи космос исто тако садржајан и бесконачан као онај спољашњи, којем се дивимо гледајући ноћно небо. И када упознамо ту лепоту космоса, када сенка, сенка таме која постоји у нама и где стоји прошлост, не само наша него прошлост генерацијска, када нам осветли смисао тај унутарњи вакум онда почињемо да се храбримо и да кажемо: „ми то можемо“. И свако од нас може да учини, само је потребно да кажемо себи: „хајде, постоји нешто другачије“, није све тако тамно у животу. Постоји нешто што ћемо тек упознати, ако наставимо да се даље бавимо собом, односом према другима, давањем себе другом, радовањем другој личности, учењем да прихватамо себе као јединствено , непоновљиво биће. Као пахуљица, нема две пахуљице које су исте. Свака је различита, свака има своју лепоту, свој однос снага, неке су мале, неке су велике, неке су микро а тако су нежне и лепе, неке су структуиране и огромне и свако од нас има своју чашу коју треба да испуни. Али своју, не туђу! Када желимо туђу чашу да испунимо, када желимо да будемо као други, то је можда некад оправдано када смо деца, када гледамо у своје родитеље савршене, не схватавши живот.

Када одрастемо, треба да упознамо свој пут, свој пут у коме ћемо пронаћи ту вибрацију живота која ствара најлепшу могућу музику. Музику смисла, музику радости, и на крају ону вечну музику истинског постојања у загрљај Онога који нам је дао живот, који нам је осмислио живот и који нам је дао могућност али пре свега да будемо слободни од бесмисла и слободни коначно од смрти. Победивши и радовавши се животу јер смо успели да се подигнемо и да савладамо мрачност своје душе, да савладамо и подигнемо тегове прошлости. Да ти тегови постају балони који ће се винути у небо и које ћемо другачије гледати. Па зар није то пут ка испуњењу истинског човека, оног лепог који ће у пуном сјају отићи у загрљај Творцу и радовати се постојању и могућности да се бесконачно развијамо.

Психотерапеут Александар Шибул