Јустинијан I ће у сећању каснијих Византинаца остати као један од највећих владара њиховог царства. Тешко је, међутим, поверовати у његову популарност код поданика који су живели за време његове владавине. Његова грандиозна, дословно империјална политика која је ишла за тим да у оквир римске државе поврати западне територије у међувремену потпале под власт разних германских племена, коштала је поданике незампаћених финансијских напора. Јустинијан је успео да, освајањем Италије, северне Африке и дела јужне Шпаније, поврати некадашње римске територије, али по цени која је царство умало коштало потпуног краха. Сем тога, тај последњи узлет негдашње римске славе био је кратког даха. Мада је Византија успела да у Италији, у Равени и на југу земље, још за неколико векова сачува своја упоришта одакле ће вршити дуготрајан културни утицај на Запад, већина његових освајања убрзо се показала као узалудна – најпре су Лангобарди освојили највећи део Италије, свега век касније Арабљани су заувек заузели византијске територије у северној Африци, а Јустинијанови освајачки походи на Западу оставили су балканску територију на милост и немилост словенских племена која су у то време почела да надиру, као и источну границу царства  отворену за персијске територијалне амбиције.

Александар Ламброс: Ренесанса Палеолога

Подједнако грандиозни били су и Јустинијанови градитељски планови који су, за разлику од његових освајања, били далеко трајнији и далекосежнији по свом утицају на свет који је током времена потпао под византијски културни утицај. Јустинијанов историчар Прокопије забележио је да је само у Цариграду подигао 32 цркве и више јавних грађевина и палата. Нема никакве сумње да је света Софија, катедрала византијске престонице, а у извесном смислу и читавог царства, остала не само најважније византијско архитектонско достигнуће већ и симбол једне посебне естетике и узор коме се непрестано тежило. Света Софија је подигнута за свега пет година (од 532. до 537.) а остала су запамћена и имена њених архитеката – Антемија из Тралеса и Исидора из Милета. Она има подужну основу ранохришћаских базилика али је њена најупадљивија карактеристика огромна купола изнад квадратног простора главног брода, којој су, с источне и западне стране, придодате полукуполе. Подела простора на бродове и велике димензије цркве подсећају на Константинове базилике али је подизање куполе изнад квадратне основе додатак Јустинијанове епохе – света Софија на тај начин представља својеврсну синтезу разнородних естетских принципа, сусрет Истока и Запада. Изградња цркве посвећене Божанској Премудрости (гр. софија – мудрост), означила је раскид с дотадашњом традицијом грађења базилика а грађевине централног плана са куполом постале су од тог времена препознатљиво и трајно обележје византијске сакралне архитектуре.

 

Упркос масивној спољашности карактеристичној за ране хришћанске базилике, унутрашњост свете Софије је пространа, прозрачна и окупана светлошћу која допире кроз многобројне прозоре на самој куполи и отворе на зидовима главног брода. Светлуцање мозаика који су првобитно украшавали зидове ове велелепне грађевине додатно је доприносило утиску нематеријалности и лакоће. Турци су, по освајању Цариграда, свету Софију претворили у џамију тако што су јој додали минарете и прекречили њену унутрашњу декорацију.

Александар Ламброс: Византијска уметност – Од Константина до Јустинијана

Слична овој просторној шеми била је и једна друга Јустинијанова цариградска црква, света Ирина. То је, у суштини, тробродна базилика са куполом изнад главног брода, подигнутој непосредно испред апсидалног простора. У правцу чистијег решења централног плана иде једна друга Јустинијанова цариградска задужбина – црква светих Срђа и Вакха, која представља готово довршени тип цркве централне основе. Симболичан значај који се куполи, као делу цркве, додељивао био је изузетно велики и објашњава важност који је овај архитектонски елемент стекао у византијској архитектури. Црква је била микрокосмичка слика хришћанског макрокосмоса у коме је купола била симбол небеског свода.

Једна грађевина из Јустинијановог доба на којој је доследно спроведена замисао о централној организацији сакралног простора, не само у ентеријеру као код Јустинијанових цариградских цркава већ и у екстеријеру, јесте црква светог Витала у Равени, својеврсном упоришту византијске политике на Западу. На њој је централна организација унутрашњег простора видљива и споља, у октогоналној структури грађевине.

Базилика светог Виталија

Ова равенска црква чувена је по мозаицима на којима су, на два супротна апсидална зида, представљени Јустинијан и његова жена, царица Теодора, у пратњи дворских и црквених достојанственика. Ови знаменити мозаици неизоставни су у свим прегледима византијске уметности и то с ваљаним разлогом. Једна естетика која се у претходна три века повремено пробијала кроз незграпне наслеђене облике позне антике, коначно се искристалисала. На овим мозаицима видимо естетски идеал који ћемо сретати небројено пута у византијској уметности – издужене танке фигуре малих стопала и ситних овалних лица на којима су најупадљивије крупне црне очи испод повијених обрва, с малим устима и дугим орловским носевима. Ове фигуре раскошне одеће, испод које нестаје свака телесност, способне су само за споре церемонијалне, замрзнуте покрете. Да би ова дематеријализација била до краја спроведена, позадина је лишена било какве просторно временске одреднице – сва је у злату које симболише вечни сјај хришћанског неба.

Каква се идеја крила иза ове естетике, која оку модерног посматрача делује помало апстрактно и ненатуралистично? Очи су, сматрало се онда, као и сада, једино могле да изразе људску духовност, због чега су толико и наглашаване, а делови тела повезани са задовољством, као што су нос и уста, су смањени. Тело пак, тај извор чулности, лишено је сваке пластичности – штавише, скривено је иза круте одеће налик оклопу. Фронталност фигура и њихова укоченост одражавала је идеју о спокоју и неделању у безвременом и савршеном свету. Естетика, какву срећемо на мозаицима из Сан Виталеа, била је тако у потпуном складу са својим идејним извором, тј. хришћанством. Ако је Јустинијан био последњи велики римски цар, како га историја представља, ми га овде видимо као првог правог византијског аутократора, неоспорног владара хришћанске екумене.

Али, често се тврди да није било Византије као чувара и баштиника грчке античке културе, не би било западне цивилизације онакве какву је данас познајемо. Разумљиво је да тај антички класицизам под окриљем нове естетике на први поглед остаје скривен. Међутим, он је непрестано ту и тиња, некад јаче некад слабије. Довољно је погледати мали рељеф у слоновачи, такође из Јустинијановог времена, на коме је приказан арханђео Михајло па видети како вешто је један хришћански мотив заоденут класичном формом. Крила и драперија арханђела Михајла класични су у обради и у сећање призивају неку од представа античке богиње Победе. Ипак, простор у који је смештен није стваран већ апстрактан и симболичан. Његова нематеријалност је доследна упркос класичним облицима. Овакве пробоје античког грчког класицизма сретаћемо често у византијској уметности, то више у временима њеног процвата и у делима под аристократским, насупрот црквеним покровитељством.

Александар Радосављевић Ламброс

 

 

1 KOMENTAR

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име