Академик Матија БЕЋКОВИЋ: „Кад будем млађи“ – Живећемо у комунама интернет кафеа. А оца и мајке се неће стидети само она деца којима родитељи обезбеде неку убедљивију комбинацију технологије и некретнина (ВИДЕО)

Матији Бећковићу (1939), који је све млађи, Матица српска из Новог Сада објавила је књигу „Кад будем млађи” (2007), а сада Српска књижевна задруга, о 120-годишњици, књигу „Кад будем још млађи”. Песник је рођен у Сенти, на северу Војводине, школовао се у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду, Ваљеву и Београду. Радио је у новинама и писао за телевизију. Дописни члан САНУ постао је 1983, а редовни 1991. Књига „Кад будем још млађи” посвећена је ћеркама – близнакињама Људмили и Ољи.

Били сте млађи, сада сте још млађи. Како је данас бити млад у Србији?

Најпре да кажем да је од слепог гуслара, до данашњег дана, једна од основних дужности поезије да буде млада, да не кажем да остане „вечна свежина света”. Те дужности се поезија сама одрекла кад је почела да опевава мртву природу. Некад је слепи гуслар најдаље видео и слухом надокнађивао слепило, препознајући знаке времена. Данас смо, помало, сви добровољно слепи и глуви гуслари. Млади људи у Србији, пак, постали су уочљиви као још једини преостали, слободни, непонижени и непоражени део народа. Они једини имају право и да се на нешто љуте. Зато их хулигани зову хулиганима, а фашисти и криминалци који се боре против фашизма и криминала – фашистима и криминалцима.

Ово је, приметио је Драган Лакићевић, књига која нам се смеје. Чему се она све смеје?

То је смех дављеника који је на води угледао зрак сунца. Беше ли оно Бекет рекао да од комедије нема веће трагедије.

Увек је било генерацијских сукоба. Али, чини се, они су данас све суровији?

Сукоб је појам који, као остатак прошлости, полако излази из употребе. За сукоб је потребно двоје. Сукоб је постојао док је човек нешто очекивао од другог човека. А сукоба нема ако не постоји никакав контакт. Само још немогућност да се улогујеш може да нас депримира и разочара.

Старији су земљу градили и чували. Млађи су очевину продали. Како ћемо живети као још млађи?

Живећемо у комунама интернет кафеа. А оца и мајке се неће стидети само она деца којима родитељи обезбеде неку убедљивију комбинацију технологије и некретнина.

Скраћеница КБЈМ значи – Кад Будем Још Млађи. Али, та шифра крије и друга решења?

Одгонетање те шифре је тек почело, а тајна се неће лако открити. Као што до данас није откривено решење шифре ЈБТ, која је, у међувремену, порасла и постала још сложенија. И оно што знамо довољно је страшно, да о оном што не знамо и не говоримо.

Ругате се нашем менталитету. Испада да смо све што нам се догодило заслужили?

Неправду смо заслужили. За њу смо се борили. Зато смо из ње изашли очеличени и имуни на све.

У све што сте рекли сумњате, јер је то израз „тренутне савести”. Да ли је то вера у трен, без обавеза и одговорности?

Кад не бисмо тако размишљали, све што смо доживели схватили бисмо исувише озбиљно. А то би било неподношљиво. Што рекао Буњуел: „Хвала ти, Боже, што сам атеиста”!

Као још млађи, користите језик младих. Да ли се том језику ругате или га подржавате?

Језик никако не би смео да нам побегне. Песников посао је да живот и језик прихвати онакав какав јесте, а не да описује „пределе с оне стране ока”. Док год има звука биће и музике, а звуци сведоче и лако се преобликују у слова и речи. С друге стране, положај српског језика је промењен. У Црној Гори су све што је окупатор некад наметао силом, на срамоту, данашњи сналажљиви Црногорци увели добровољно. Није чудо што се тамо чуо и најновији поздрав: „Ђе си, људски максимуме”?

Наш свет, кажете, добиће свог песника – Ворхола поезије. Хоће ли у том новом свету бити уметности и поезије?

У време кад књиге служе само зато да се саботирају, ова би хтела да буде и својеврсна провокација. Имао сам довољно симпатија за свој случај да сам могао да нешто старо рециклирам или препричам неку своју давно написану књигу. Одлучио сам се да покушам са нечим новим, мада у малом свету, где си једном прихваћен, нема разлога да се излажеш ризицима и своје читаоце окрећеш наглавачке. У том смислу дугујем извињење књижевним критичарима и теоретичарима. Да би се нека књига разумела потребне су хиљаде да је прочитају, доживе и протумаче, на свој начин, да бисмо дошли до једног неподељеног мишљења. То је одлучило судбину свих великих дела. Кад неку књигу читају милиони, и кад из њихових глава испаравају драгоцене емоције, можемо замислити и каква се и колика енергија ствара у васиони. То је један од разлога борбе која се у наше време води против праве уметности и њеног значаја уз истовремено пропагирање нечитања или читања назовидела.

Стихови: „Преправићу памет/ Избегавати да било шта кажем/ Поготово разумљиво” – могли би да буду мото књиге?

„Кад будем још млађи” књига је затворена само за оне оне који, заузети важнијим пословима, никад нису отворили ниједну књигу, па, вала, не морају ни ову.

Шаљете још јену важну поруку: „Неће ми требати кичма/ само би сметала/ при доношењу одлука”? Можда би бескичмењаке требало увести у Устав?

Ситуација са кичмом никад није била безнадежнија. Кичма још једино служи да привремено придржи доњи трап, а са горњим је одавно раздвојена и посвађана. Уосталом, ко нас уопште нешто пита и какве одлуке ми доносимо? Једино можемо да слободно одлучујемо да ли да жваћемо течну храну.

Нови верници се крсте када улазе у теретану, избеглицама се уводи дијета, сви смо једни другима странци… Да ли је то будућност свих нас, када будемо још млађи?

Већ наредна генерација неће моћи да каже да тога никад није било. Крштење на улазу у теретану ће ускоро постати народни обичај и традиција. Све почиње већ у породилишту са бебама с побрканим етикетама и замењеним родитељима.

Имамо и невладине организације и државне агенције, а ви предлажете оснивање института за виталност нације. Залажете се за увећање чиновничког апарата?

И не треба да се зауставимо само на празној причи. Морамо бити кадри да прихватимо све предстојеће изазове и искушења. Све чешће чујемо не само да је Косово изгубљено него и да не знамо шта бисмо с њим, чак и да нам га дају? А замислите, рецимо, кад би одлучили да нам уступе Свету Гору, Јерусалим, Лувр или Волстрит, а ми немамо ни снага ни способности ни кадрова да то прихватимо и негде сместимо. Или, да нам, не дај боже, отворе препуне трезоре Светске банке и упитају: „У што ћете”? Па да пукне брука кад се испостави да немамо ни кеса ни врећа које испуњавају европске стандарде.

Србима најављујете да се неће презивати на ић, већ на унг или сцх. Бићемо, дакле, Европљани?

Просто, предлажем да чине све што је до њих и што још увек могу да нађу своје место међу људима и ЕУ. Случај, као што је наш, не постоји нигде на свету, да бисмо се могли на неког угледати. Ми смо уникат неправде. Зато су нам, ради опстанка, сва средства дозвољена и оправдана.

Ако смо под Турцима ћутали 500 година, што не бисмо под Американцима издржали и дуже?

Час они над нама/ Час ми под њима! Важно је да смо под, а под ким – нек се они договоре. Наше је да знамо своје место. Колико ми је познато, Србија је једина земља у којој је својевремено постављена спомен-плоча на којој је писало: „Овде су Немци стрељали сараднике окупатора!“ Та мисао је у нашој јавности још увек на снази. Србија није способна да сахрани Николу Теслу, а камоли оне које су Немци осудили на смрт и за њима расписали потернице, а нису их стрељали Немци.

Прихватили сте и прилагодили се новим технологијама. Користите мобилни телефон и компјутер. Стварно сте све млађи?

Није реч о мени. Заменица ја више не постоји.

Да ли су кључ успеха ове књиге стихови: „Занимаће ме само тајне везе/ Али на јавним местима”?

Баук љубави, срећом, више не кружи Европом. Циклус љубавних стихова није случајно на крају књиге. Многи у ту област не верују, па се неће ни замарати да читају. То је само за последње Мохиканце који верују да љубав, и поред овако раскошне понуде, још увек нешто значи.

На фотографији у књизи, када сте били најмлађи, дигли сте два прста. Да ли сте касније, додали и онај, непристојни, трећи?

Трећи се добија, кад се она два одузму!

У чему је енглески бољи од српског, а латиница од ћирилице?

Можда ће ускоро бити превазиђена и латиница и енглески. Колико знам, свако ко жели добро својој деци и мисли на њихову будућност, давно их је уписао на кинески.

Разговор водио: Слободан Радисављевић

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

politika.rs