Крајем 1980-тих у Југославији се дешава велико, готово тектонско померање у музици. До тог времена, музичка сцена била је подељена на народну и поп-рок музику.
Народна музика била је староградска, која се ослањала на музику грађанске класе између два светска и на ону која је садржала фолклорне елементе.
Поп и рок музика биле су саме по себи феномен, и посебна субкултурна појава. Тих година, југословенска музичка сцена обиловала је изузетно квалитетним бендовима, који су стално доносили новитете и ослоњени на америчку и британску рок сцену стварали нове жанрове и уносили нове елементе у свој музички правац.
Неки бендови, попут „Бијелог дугмета“ врло су смело и вешто кокетирали са елемнтима фолклора и народне музике, па су стога окарактерисани као „пастирски“ рок бенд.
Ипак, испоставиће се да је Горан Бреговић визионарски предвидео стварање нечега што ће, већ почетком деведесетих година двадесетог века преплавити музичку сцену.
Рат је био на помолу, а ипак, певало се више него икада. Или се само тако чинило. Јер је квантитет почео да побеђује квалитет.
Томе је умногоме кумовао и Милован Илић Минимакс, у својој емисији „Минимаксовизија“, у којој су своје звездане тренутке доживеле многе, до тада потпуно анонимне певачице, од којих ће једна постати потпуно невероватан феномен.
Девојка из Босне, из Брчког, по имену Фахрета Јахић, сасвим просечног, гледано очима данашњег просечног гледаоца, могло би се рећи и испод просечног изгледа, наступиће баш у „Минимаксовизији“ и од једног од најчувенијих композитора тог времена, Милутина Поповића Захара, добиће надимак Лепа Брена.
Све остало, је кажу много упућенији од мене, историја. А у ствари, био је то преломни тренутак по српску музику и културу.
Од појаве „Лепе Брене и Слтког греха“ почиње суноврат југословенске музичке сцене, који ће се у годинама које долазе само продубљивати.
Назив за тај феномен, даће у својим наступима Рамбо Амадеус, познат по својој оштрој сатири и бескомпромисном хумор који никога није штедео.
Али, у овом називу било је мало ироније и још мање хумора, јер ни сама појава тог поджанра народне, мада је будила подсмех, била је прецизна дефиниција за кич, јефтине мелодије и још јефтиније уметнице које су одједном изрониле на ТВ екране.
„Турбо-фолк није музика, турбо-фолк је какофонија свих укуса и мириса везаних у једну звучну промају која има задатак да задовољи најшире укусе, најниже страсти.“ — изјавиће, овом појавом дубоко разочарани Рамбо Амадеус.
Шта је у ствари турбо фолк музика?
Турбо-фолк је настао из фолка, уз велики утицај модерних стилова.
Сам мелос је у почетку био мешавина српске етно музике и диско музике а касније се осећа утицај и арапске, турске, грчке и ромске народне музике.
Упоредо са развојем турбо-фолка у Грчкој се развија Лаика која је толико слична турбо-фолк музици да се може рећи да је највећа разлика у језику.
Неки сматрају да је режим Слободана Милошевића форсирао турбо-фолк музику и да је највећи узрок великог скока популарности овакве музике у Србији током ’90-их, међутим, то је само донекле тачно. Јер, турбо фолк се као поджанр народне музике јавља већ средином ка крају осамдесетих година двадесетог века.
За то су директни кривци редитељи филмова из серијала „Тесна кожа“ и „Луде године— Жикина динстија“ у којима своје музичке нумере, ако се, уопште тако могу назвати, изводе Зорица Марковић, Зорица Брунцлик, Брена, Снежана Бабић Снеки, Снежана Савић, Сузана Перовић и многе друге.
Било је то време јефтиних филмова и јефтине музике којом се народу пружао привид социјалног мира и благостања.
Међутим, остаје и неоспорна чињеница да је слична музика била веома популарна и пре овог режима и да јој је популарност непрестано расла — као и то да је турбо-фолк јако популаран и ван граница Србије.
У Бугарској се, паралелно са развитком турбо фолка у Србији, развија Чалга, у Грчкој поменута Лаика, а извођачи са домаће сцене ослањаће се у својим музичким аранжманима на оријентални, односно турски и ирански мелос чије ће елементе користити нештедимице.
Настанак турбо фолка у Србији
Директним кривцем за развитак ове субкултуре у Србији може се сматрати Саша Поповић, некадашњи хармоникаш и музичар у оркестру „Слатки грех“ који је наступао са, у то време, мега популарном Лепом Бреном.
Када се Лепа Брена на одређено време, падом популарности, а након удаје за познатог југословенског тенисера Слободана Живојиновића, повукла са музичке сцене и посветила породици, Саша Поповић је пронашао начин да ову врсту субкултуре и поджанра, иако спада у најнеквалитенију музику која се граничи са кичем и шундом, и отворено кокетира са до тада устројеним музичким вредностима, комерцијализује и популаризује.
Тако, уз помоћ телевизије „ПИНК“ ствара „ЗАМ“ односно емисију „Забава Милиона“ кроз коју ће продефиловати певачи а посебно певачице сумњивих гласовних способности, која ће у рекордном року, постати издавачка кућа намењена свима који, иако слабих музичких квалитета, желе да се баве певањем.
За певачице тог времена важило је правило што изазовнија гардероба и провокативнији текст, то је већи успех загарантован.
Било је то златно доба, онога што ће Ђорђе Балашевић опевати као „параду пијанства и кича“.
Крај првог дела
