Увод у „Песму Божанске Љубави“
Будући да је Бог по природи бесконачан и неприступан, чежња Светих за сједињењем са Богом никада се не може испунити до краја. Богоискатељ живи у непрестаном кретању и узрастању, непрестано се вазносећи ка Небесима. Такво силно стремљење ка Богу било је својствено Св. ап. Павлу, који написа: „Стремим ка ономе што је према мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега…“ (Филипљ. 3,13-14).
Управо таквом чежњом за Богом беше разбуктан наставник монаха – Преп. Антоније Велики. Временом су та чежња и љубав нарасли у њему толико да је он, напокон, могао да каже: „Више се Бога не бојим, јер Бога волим“. Што је свети човек разбуктанији чежњом за Богом и љубављу према Богу, тим је силније његове осећање да он ништа своје нема. Што се више вазноси к висотама љубави, тим силније он осећа даје љубав његова према Богу слабија него у било кога другог. Бесконачна и пречезнута Красота Божија недоступна је људскоме поимању, јер се Бесконачно у оно што је коначно сместити не може. Зато Бог открива Себе души човековој постепено, учећи је да Га иште, да за Њим чезне и да се Њиме насладошћује. Тада се душа устремљује ка Небесима, ка Божанској Красоти, да бије целу задобила и у себе сместила. Недостижући Божанску Красоту, душа схвата да се то што она иште находи још много даље, на још вишим висотама, да је то још пречезнутије од онога што је она већ достигла и што је у себе сместила. Душа се, тада, удивљује и занебесава, испуњујући се Божанском чежњом.
На језику Светих реч „чежња“ се односи на ствари и лица која су одсутна, док се реч „љубав“ односи на лица која су присутна. Будући да је по природи невидив и невештаствен, Бог је и Свечезнути и Свежељени, али, будући да је и Свудаприсутни Који открива Себе кроз Своје енергије, Бог је, истовремено, и Љубав за оне који већ овде бивају удостојени Њега.
Ми користимо реч „љубав“ (грч. ерос, црквенослов. „рачение“) у светоотачком смислу. Ерос је делатна, динамичка љубав, која двига душу ка Богу, која се у том двигу самонадилази. То је огњена љубав према Богу, која се пројављује као неутолива жеђ за Божанским. Божански ерос се рађа у очишћеном срцу у коме живује благодат Божија.
ПЕСМА БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ
Љубaв – oд Богa је дaр, благодаћу Божјом што чистој души се даје, што походи душу и себе јој открива.Божанска љубав ни у ком засјати неће без Божијег откривења. Без дара откривењског душом не струји благодат и душа остаје слепа за љубав Божију.Који узљубише Бога к Божанској љубави хрле благодаћу Божјом што души се открива, дејствујући у срцу свеочишћеном. Благодат к Богу их привлачи. Јер оног ко заволе Бога први узљуби Бог, тек потом он заволе Бога. Који је Бога заволео син љубави најпре је био, а Оца Небеског тек потом узљубио. И срце богољубно не спава никад, већ стражи због огњене љубави своје… И када спава човек по нужди природе своје, срце њехово стражи, хвалу узносећи Богу. Рањено љубвом Божанском срце тад не иште ништа сем Вишњега Блага. Oд свега се одвраћа дpyгoг и све му је ништавно сасвим.Љубвом Божанском свеобузета, душа се слади сва речима Божјим, у шатору Божјем блаженствујући. И уста оствара своја дa кличе о чудима Божијим, о слави Божјој, о величанству Божјем да сведочи. И Богу душа тад поје и Бога беспрестано хвали. И Богу свеусрдно служи.И љубав Божанска тад душом овладава, и мења је сасвим, и својом је чини. Узљубивши Бога, душа заимава Бога и љубав њена Божанска тим се имањем разбуктава. О, благо души што узљуби Бога, јер срете се с Живим Који јој испуни чежњу!И душа тад одсеца сасвим све жеље и чувства, и порив сваки што туђ је љубави Божијој, као презрења достојан и ње недостојан. О, како силно на Небо се вазноси душа Рањена Љубвом Божанском, Љубвом Божанском свеуловљена, О љубави, истинита и непрестана! Ти душом ми вечно овладаваш, Ти си бесцена ризница верних, Ти – миомирисе који собом верне уловљујеш! Јер ти си та која Царство Божје на земљи О, љубави, пуното мог срца! Сладошћу љубави своје срце ми испуни, otacmilic |