Соколи су били и остали ванстраначко витешко удружење за истовремено свестрано телесно, морално и народносно васпитање деце и одраслих. Као општенародна, неполитичка организација окупљала је и окупља своје чланове без обзира на узраст, социјални положај и политичко убеђење. Соколство има васпитно-просветни циљ и карактер, телесно вежбање и друге активности само су средство за постизање тог циља. О томе какве су разлике између Орјуне и Сокола водила се расправа у Загребу 1923.
Насупрот тврдњама хрватских часописа, да је Соколски савез истоветан са Орјуном, изјавило је старешинство ЈСС, да су то различите организације како по циљевима тако и по методама. Др. Отон Гавранчић је одбацивао сваку везу између сокола и Орјуне. Тврдио је да су соколи демократска институција, у којој влада воља већине чланова. Насупрот соколима Орјуна је била организација која је желела да се наметне силом. Сматрао је да соколи треба да препоруче својим члановима да не приступају ни Орјуни ни Ханао ни Срнао. На његов чланак реаговао је безимени писац и напао га у 20. броју „Загребачке Орјуне”. Гавранчић је одговорио у „Соколском вјеснику жупе загребачке”. Није хтео да одговори на личне нападе на себе, него је побијао ставове писца Орјуне. Писац је доказивао демократску базу Орјуне цитирајући њезине статуте и програме. Гавранчић је одговорио да је велика разлика између најсјајнијих програма на папиру и практичног политичког рада свих странака. И да се зато о раду сваке организације није могло доносити закључке по папирнатим програмима, већ по раду и методама организације како се оне манифестују у свакодневном животу. Сматрао је да сепаратистичке тенденције неће нестати ако се идеја народног и др. јединства буде проводила силом. Насупрот томе такве методе су јачале сваки сепаратистички
покрет. По њему писац Орјуне је признао да је Орјуна хтела својим иступима у Новом, Крајевици, Загребу, племенске манифестације силом угушити, а оправдавао је тиме да је Орјуна легална борбена организација. И да Орјуна за провођење својих програма употребљава не само песницу него и ватрено оружје. Писац из Орјуне је доказивао да су и соколи борбена организација. Гавранчић је одговорио да јесу али да никад неће дићи руку на брата свога, ако овај не мисли о народном јединству као соколи. Како је истакао : „неће никада дозволити, да револверски хитци и проливена крв залуталог брата присиле, да љуби оно, што моментално не схваћа и псује. За то има соколска организација друге путе у друге методе, о којима писац дакако не зна, јер није сокол, него ваљда члан акционе чете.
Бруталан и прост нападај на мене као старог соколског радника, који сам у црвеној кошуљи поносно бранио соколски стијег и онда када је то било далеко опасније, него ли што је то данас бити јунак на папиру – сили ме, да изнесем моје схваћање о соколству онако, како сам га од ране своје младости учио од старије браће и увијек проводио. У том несебичном раду остао ми је чист образ и свијест, да сам соколству дао, што сам могао. Са тога пута неће ме скренути ни простоте безимених нападача из „Загребачке Орјуне”. ” На чланак „Соколство и нацијоналистички покрети” одговорио је у истом часопису Отон Ивековић. Истакао је да је демократизам камен темељац на коме је саграђено Соколство. Али да „Демократизам и ако мирним и организаторским радом тежи, да добије већину у народу – не изкључује, да се може доћи, што је и бивало често, да се и силом морало бранити принципе демократизма.” По Ивековићу Соколство и Орјуна „макар и опречни донекле у методама – имаду исти и заједнички циљ. И ако Соколска демокрација, за оживотворење својих идеала, ступа одељено од „Орјуне”, у борби за своје демократске идеале, наћи ће се са „Орјуном” на истом фронту.” Није могао прихватити препоруку др. Отона Гавранчића да соколи не приступају организацијама „Орјуне”. По њему таква препорука је могла вредети за „Ханао” или „Срнао” и сличне организације али не и за „Орјуну”. Као југословенски Соко он је био и члан војске, Народне Обране, Четника и Орјуне, „па ми зато није потребно поћи путем фашизма или бољшевизма, да достигнем моје идеале.” Уредништво часописа „Соколски вјесник жупе загребачке” дало је свој коментар полемици : „Нека се чује и друго звоно. Питање односа Соколства спрам нацијоналистичких организација јест питање које се рјешавало и у крилу Савезног старјешинства, јер Соколство мора будно пазити не само каковим се методама борбе служе његови противници, већ и они који с њиме симпатизирају или што више налазе се дјеломице у властитим редовима. Соколство је пропагатор љубави и братства, па стога оно не може никада да пада у противне екстреме. Оно само радом и истинском демокрацијом шири своје идеје. Оно ће и у будуће устрајати на овим принципима, осуђујућ сваку насилну борбу с било које стране. Соколство ће зато увијек пропагирати своја начела и идеје начином који не изазива, већ разбиструје, који не одвраћа, већ сљубљује. И ово је наша посљедна.” Соколи и Орјуна су упркос разликама наставили да учествују на истим манифестацијама. Власти су цениле став сокола према Орјуни и другим политичким организацијама. Министарство просвете забранило је целој средњошколској омладини да припада каквој другој политичкој организацији, или каквом другом гимнастичком друштву, сем соколима. Нису смели да буду ни чланови политичких организација, као што су били Орјуна, Срнао, Ханао. Соколи су морали да се определе о односу своје организације према Орјуни. Др. Отон Гавранчић, старешина Соколске жупе Загреб, супроставио се присталицама Орјуне. Бурна расправа у „Соколском вјеснику жупе загребачке” о односу сокола према Орјуни завршена је оценом уредништва да насупрот Орјуни соколи шире своје идеје радом и истинском демократијом.
