У даљем излагању позабавићемо се језиком и стилом проповеди епископа Хризостома.
По типу излагања проповед представља монолог. Међутим, монолошки исказ пастира ипак поседује и обележја спољне, унутрашње и дубинске дијалогичности, што потврђују проповеди владике Хризостома. Спољна дијалогичност његовог пастирског обраћања експлицира се увођењем обраћања, упитних исказа, упитно-одговорских целина и слично. Унутрашња дијалогичност остварује се у случајевима када се у монолошки контекст уводи интертекст – сентенце, искази великих духовника, паремије и сл. Специфичност инкорпорирања интертекста у проповед састоји се у превалирању директног над индиректним говором. Дубинска дијалогичност уочава се у случајевима када се у текстове проповеди уводе фрагменти сакралних текстова – Светог Писма и молитословља. При молитвеном обраћању Богу, Богородици, Анђелима, Светима појављује се посебан, трансцендентни адресат коме се беседник обраћа, као у примеру:
Господе и Спаситељу наш, помози нам да изменимо тај непријатељски и туђински став који један према другоме заузимамо; помози нам да увидимо патње једни других; да разимемо један другога; да се сажалимо један на другога; да опростимо један другоме и да заволимо један другога. – Амин. (Сажаљење)
Адресат проповеди владике Хризостома Војиновића првобитно је био колективни слушалац, а потом масовни читалац. Владика у свим својим беседама говори у име Цркве, али не безлично: он не крије своје недоумице, осећања која га испуњавају, изражава и свој однос према аудиторијуму:
И ми архијереји, видећи око себе тај нагли и страшни отпад од вере, клонемо понекад духом и помислимо да је све изгубљено. (Христос васкресе!)
Ја сам уверен да и на овоме скупу има душа које су бар једном у животу морале осетити то горење срца“ (Божански огањ)
Језичка организација говора омогућава стварање утиска да се он обраћа сваком слушаоцу понаособ, што се понекад и експлицира одговарајућим средствима:
Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу. Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе ко те је увредио, него само позлеђујеш своје сопствене ране. (Не мучи себе)
Комуникациона својства проповеди условљавају и њене лингвистичке карактеристике. У проповедима на српском језику код старијих (митрополит Михаило Јовановић, прота Стеван М. Димитријевић, владика Николај Велимировић), али и новијих аутора (архимандрит Јустин Поповић, епископ Атанасије Јевтић, митрополит Амфилохије Радовић), посебно уколико су свечано интониране, запажа се повећано присуство архаизама, посебно црквенословенизама. Међутим, већ летимичан поглед на на језичку грађу којом се служио епископ Хризостом Војиновић показује да је реч о беседнику који је у речи упућеној народу остављао по страни интелектуално захтевније теолошке теме и високи црквени стил. Једном речју, браничевски епископ, човек из народа поникао, увек је у свом изразу тежио једноставности, знајући да је простота највиши критеријум праве речитости. Разумљива, и јасно истакнута као примарна основица његове речи, јесте лексика православне духовности (благовест, богосиновство, дух, душа, вера, жртва, искупљење, љубав, милост, молитва, освештавати, појати, служити, итд.), те о томе не треба даље расправљати. Други извор пробија се често кроз мрежу религијских израза, а то је лексички фонд људи који су чинили најширу базу верничке популације – обичан свет без звучних титула и звања, најчешће сељаци, ситне занатлије, домаћице, ретки радници и интелектуалци који у доба када је он био архипастир нису прихватили идеологију милитантног атеизма, али који су били носиоци високих моралних назора. То су углавном били људи који су се држали традиције и осећали је као део своје културне баштине и свога идентитета. Погледајмо са колико топлине и душевности, како једноставно а упечатљиво у својој првој архијерејској проповеди Владика описује наш народни морал и наше обичаје везане за православне празнике:
Да се и ми одлучујемо за оно што је узвишено, племенито и праведно. Да и ми поштујемо човека као и наши стари који су и просјака стављали за своју славску софру и дворили га као кнеза. Да волимо ону скоро светитељску питому душевност која се и данас може срести код нашег света и ону стидљиву доброту и готовост да се и живот да за онога ко се воли. Да нам буде свето и блиско све оно што представља спољашње обележје српства и православља. Да волимо те наше скромне црквице у чије су зидање наши очеви унели толико душе. Да волимо наша богослужења и звуке наших звона; наше Богојављење, нашу Врбицу, наш Ускрс и литије. Да волимо наше Бадње вечери, сламу расуту по поду и бадњаке укрштене на ватри. Да волимо своју Крсну славу и икону, и претпразнично треперење кандила пред њом. Да волимо све што је лепо, и добро, и свето код нас; да волимо српство, да волимо православље. (Беседа на архијерејској хиротонији 2. јуна 1947)
У овом фрагменту архипастирова реч, изречена у доба када је прогон Цркве у Србији увелико почео, звучи и као прича о старим временима када је благочестиво владање и практиковање обичајности освештане вековима било део свакодневице свих припадника нашег народа.
А трећи карактеристични извор Владичиних речи и обрта јесте народна књижевност као високо култивисани део културне традиције српског народа. Готово да нема беседе у којој наш златоусти проповедник није посегнуо за народном поезијом или за паремијама, при чему су ове потоње веома често лајтмотив његовог казивања на одређену тему па се понављају више пута, а за штампано издање неке од њих су стављене и у наслов беседа (Полако мељу Божији жрвњеви, У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке). Све ово за резултат има сакрализацију свакодневног израза. Владичино опредељење за изношење порука Цркве народним језиком има своје извориште и у његовом активном бављењу превођењем Светог Писма Новог Завета на савремени српски језик од 1962. до 1976. године.
КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА
